Ne postoji razlog, osim moći navike, da razumemo da "reč" iz Jovana 1:1 znači drugu božansku osobu, pre Isusovog rođenja. Slična personifikacija mudrosti u Izrekama 8:22 i Luki 11:49 ne znači da je "ona" druga osoba. Ne postoji nikakav način ubacivanja "druge božanske Osobe" u otkrivenog Boga na način na koji su ga Jovan i Isus razumeli. Otac je, i uvek će biti "jedini istiniti Bog" (17:3), "jedini Bog" (5:44). Čitajući izraz logos ("reč") iz Starozavetne perspektive razumećemo da je to Božja stvoriteljska aktivnost, Njegova moćna životvorna naredba putem koje su sve stvari nastale (Ps. 33:6-12). Božja reč je moć putem koje su njegove namere sprovedene (Isa. 55:11). Ukoliko je pozajmimo iz Novog Zaveta identifikovaćemo reč sa kreativnom spasiteljskom porukom, jevanđeljem. To značenje ima u celom Novom Zavetu (Mat. 13:19; Gal. 6:6, itd.).

To je kompleks ideja koje sačinjavaju značaj logosa,"reči". "Sve je kroz nju postalo, i bez nje ništa nije postalo što je postalo" (Jovan 1:3). U Jovanu 1:14 reč se materijalizuje u stvarno ljudsko biće koje ima božansko poreklo kroz svoje natprirodno začeće.[1] Od ovog trenutka "kad se navrši vreme" (Gal. 4:4), Bog se izražava kroz ovu kreaciju, koja je slika prvobitne kreacije u Adamu. Isusovo začeće i rođenje označavaju novu fazu Božjeg delovanja bez presedana u istoriji. Kao drugi Adam, Isus postavlja scenu za ceo program spasenja. On utire put ka besmrtnosti. Kroz njega je Božja namera najzad otkrivena u ljudskom biću (Jevr. 1:1).

Sve ovo, međutim, ne znači da se Isus odrekao jednog života zbog drugog. To bi ozbiljno poremetilo paralelu sa Adamom koji je takođe bio "Sin Božji" zbog direktnog stvaranja (Luka 3:38). To bi se takođe kosilo sa čistim monoteizmom otkrivenim kroz Sveto Pismo koji "se ne može pokvariti" (Jovan 10:35). Umesto toga, Bog počinje da nam govori u prvom veku n.e. što je njegova poslednja reč svetu (Jevr. 1:1). Upravo je pretpostavka o večnom Sinu ta koja grubo remeti biblijsku šemu, dovodi u pitanje monoteizam i ugrožava stvarnu Isusovu ljudskost (1. Jovanova 4:2; 2. Jovanova 7).

Ovo razumevanje Isusa u Jevanđelju po Jovanu će dovesti Jovana u skladu sa ostalim apostolima i monoteizam Starog Zaveta će ostati netaknut. Činjenice iz crkvene istorije pokazuju da je neograničeni monoteizam Hebrejskog Svetog Pisma uskoro posle Novozavetnih vremena napušten pod uticajem stranih grčkih ideja. U isto vreme je zaboravljen predodređeni okvir za Mesijanstvo, a sa njim i realnost budućeg mesijanskog Carstva. Rezultat toga su godine konflikta, koji još nije rešen, o tome kako se već postojeća druga božanska osoba može kombinovati sa potpuno ljudskim bićem u jednoj osobi. Koncept doslovne preegzistencije Mesije je strana ideja, deo hristološke slagalice koji se ne uklapa. Bez njega se pojavljuje jasna slika Isusa u okviru hebrejskog otkrivenja i apostolskih učenja. Bog, Otac, ostaje jedini istiniti Bog, onaj koji je jedini Bog (Jovan 17:3; 5:44), a jedinstvo Isusa sa njegovim Ocem se pronalazi u jedinstvu uloga koje ima onaj koji je istiniti Sin, kao što Boslija svuda razume taj izraz (Jovan 10:36). Ukoliko želimo da se hrišćanstvo oživi i ujedini, to će morati da se dogodi na verovanju u Isusa, biblijskog Mesiju, neiskvarenog pogrešnim spekulacijama grka koji su pokazali veoma malo razumevanja za hebrejski svet u kome je hrišćanstvo rođeno.

1. Uporediti James Dunn, Christology in the Making, str. 243, koji diskutuje o Jovanu 1:1-14: "Zaključak koji se izgleda pojavljuje iz naše analize je da tek sa stihom 14 možemo početi da govorimo o ličnom Logosu... Poenta je iskrivljena činjenicom da moramo prevesti muški rog logosa kao `on`... Ali ako umesto toga logos prevedemo kao `Božji izraz`, postaje jasnije da ne postoji nužna namera da se o Logosu u stihovima 1-13 razmišlja kao o božanskom biću."

(B.R)