str. 2
Jovan 1:1
Hristologija, studija o tome ko je Isus, ima veze sa
promišljenom izjavom u vezi sa odnosom Isusa i Jednog Boga
Izraela. Nema sumnje a su rani hrišćani smatrali da je Isus bio
vredan i realnan koliko i Bog. Ovo, međutim, ne znači da su mislili
da je Isus ,,Bog". Ovo podržavaju i neki Jovanovi stihovi koji
predstavljaju Isusa u metafizičkom smislu koji bi se dopao ljudima u
grčkom svetu u koji su razmišljali u smislu apstraktnih ideja koje su
karakteristtične za helensku misao. ,,Ortodoksnost" smatra Jovana
svojom vezom sa svetom grčke metafizike - metafizike koja je
pomogla da se oblikuje Isus crkvenih saveta.
Predlažemo da prvo treba videti ukoliko Jovan može biti
shvaćen u smislu svog inače veoma jevrejskog pristupa. Zašto bismo
pokušali da čitamo Jovana kao da smo studenti Jevrejske filozofije ili
Paganeske religije zasnovane na misterijama? Zašto bi Jovan bio
shvaćen kao neko ko podržava dogmatske zaključke mnogo kasnijih
crkvenih saveta? Zar ne treba da ga shvatimo na osnovu čitavog
sveta ideja Starog testamenta? ,,Ono što ne znamo", kaže vodeći
analitičar Biblije, ,,jeste to da se Jovan pominje u Spisima iz Starog
zaveta. Ukoliko želimo da razumemo istorijsko nasleđe Jovanovog
koncepta logosa (reči) onako kako ga je on sam razumeo, moramo se
vratiti na te Spise."22
Napravili bismo grešku kada bismo Jovanov stih 1: 1 razumeli
kao da znači:,, U početku je bio Sin Božiji i Sin je bio sa Ocem i Sin
je bio Bog.23 To nije ono što je Jovan napisao. Nemački pesnik Gete
se izuzetno potrudio da pronađe tačan prevod: ,,U početku je bila
Reč, Misao, Moć Dela." On se odlučio za ,,delo". Približio se jako
blizu Jovanovoj nameri. Ono što su evanđelisti želeli da kažu bilo je
sledeće: ,,Kreativna Misao Božija je oduvek radila".
Kako je vodeći britanski analitičar Biblije napisao:
Kada Jovan prikazuje večnu Reč on nema na umu jedno Biće
koje je na bilo koji način različito od Boga, ili neke
Hipostaze." Kasnije dogmatske trijadološke razlike ne bi
trebalo da se uvrste u ono što je Jovan mislio ... ne smemo
čitati Jovana pod svetlom filozofije koja nije njegova, niti
dogmatske istorije koja tri veka kasni za evanđelističkim
pisanjem.24
Kako bismo razumeli Jovana (i ostatak Novog zaveta), moramo
dobro da obratimo pažnju na Jovanovo kulturno nasleđe koje ne
predstavlja svet grčke filozofije u kojoj su dogmatske vere formirane
oko 300 godina kasnije. Kada se Jovan posmatra na osnovu
hebrejske pozadine, on ne pruža podršku doktrini Isusa koji je ,,Bog
Sin", večna, nestvorena Osoba u tročlanom Bogu:
Jezik autora će nas zbuniti, osim ukoliko nemamo neku vezu sa
njegovim umom ... Evanđelista Jovan smatra da ga dobro poznat
termin logos, ne definiše ga, već otkriva šta on sam pod tim
terminom podrazumeva. .. Ideja je pripadala Starom zavetu, i
uključena je u celokupno religijsko verovanje i iskustvo na
osnovu hebrejskih Svetih spisa. To je najprikladniji termin za
izražavanje ove poruke. Čovekova ,,reč" je izraz njegovog uma;
a njegov ,,um" njegova ključna ličnost". Svaki um mora da se
izrazi, jer je aktivnost sama priroda uma... Samim tim, Jovan
priča o ,,Reči" koja je bila sa Bogom, i koja je bila Božija, kako
bi izrazio svoje ubeđenje da je Bog uvek bio Aktivan um koji
otkriva. Bog, po svojoj prirodi, ne može da sedi u raju i da ne
radi ništa. Kada kasnije u Jevanđelju po Isusu kaže ,,Moj Otac
radi do sada" on kaže isto ono što i evanđelista kaže u prvom
stihu Prologa.
Jovanov jezik nije jezik filozofske definicije. Jovan ima
,,konkretan" i ,,slikarski" um. Nemogućnost razumevanja Jovana
(u njegovom prologu) dovela je mnoge do zaključka da je on
,,otac metafizičke (tj. trijadološke) hristologije," i da je samim
tim odgovoran za kasnije crkveno zamračenje etičkog i
duhovnog akcenta na Isusa ... Evanđelisti nisu razmišljali u
smislu kategorije ,,supstance" - kategorije koja je bila toliko
bliska grčkom umu.25
U jednom članku koji donosi svetlost u Biblijskom pregledu J.
Harold Elens ukazuje na to da termini poput Sin Božiji u smislu koji
su imali tada kada je napisan Novi zavet:
nikada nisu bili namenjeni tome da osobe koje označavaju
predstave božanskim bićima. Njihova namena je bila da ove
osobe prožmu božanskim duhom, ili Logosom. Naslovi su se
odnosili na njihovu funkciju i karakter kao Božijih ljudi, a ne na
to da su oni zaista Bogovi. Smatranje čoveka Bogom je izrazito
grčki ili helenistički pristup. Samim tim, rane teološke debate od
sredine drugog veka pa nadalje su se uglavnom odvijale između
Antiohije, centra jevrejskog hrišćanstva, sa jedna strane a sa
druge aleksandrijskog hrišćanstva koje je bilo izrazito prožeto
neoplatonskim spekulacijama. Najvećim delom, argument
jevrejskih hrišćana je mogao da bude taj da su oni znali Isusa i
njegovu porodicu i da je on bio ljudsko biće, vrhunski učitelj,
neko ko je bio ispunjen božanskim Logosom ... ali da nije bio
bog u ontološkom smislu, kako su tu stanovnici Aleksandrije
insistirali. Argumenti su bili uporni u jednom ili drugom obliku
sve dok Ćiril iz Aleksandrije nije odneo pobedu za izrazito
mitološkog Isusa božanskog ontološkog bića. Ćiril je bio
sposoban da ubije svoje kolege biskupe samo da bi isterao svoje.
U vreme Nikejskog sabora koji je održan 325. godine,
ova
aleksandrijska perspektiva visoke hristologije je bila dominantna
ali i suprostavljena antiohijskoj perspektivi niske hristologije. Od
Nikeje do Hakidona spekulativna i neo-platonistička perspektiva
dobila je veću osnovu i postala ortodoksna hrišćanska dogma
451. godine ove ere. Nažalost, ono što su teolozi velikih
ekumenskih sabora podrazumevali pod takvim verskim nazivima
kao što je Sin Božiji je bilo daleko od onoga što su isti ti naslovi
značili u Jevanđelju. Veroispovesti su koristile grčke filozofske
termine: u jevanđeljima su korišćeni termini Drugog hrama
judaizma... Biskupi sabora je trebalo da shvate da su prešli sa
hebrejskih metafora na grčku ontologiju i zapravo izdali pravog
Isusa Hrista26.
Nije teško razumeti da je Biblija napuštena kada su
fundamentalnim terminima kao što je Sin Božiji pripisana nova i
nebiblijska značenja. Crkveni sabori pod uticajem grčkog
spekulativnog neo-platonizma, u Novom zavetu su zamenili termin
Sin Božiji terminom Bog Sin koji je osmišljen filozofijom. Kada se
originalno značenje termina zameni nekim drugačijim značenjem,
nova vera se stvara. Ta nova vera postaje ,,ortofoksnost". Ona je
insistirala na svojim dogmama, na bolu prouzrokovanom
ekskomunikacijom i prokletstvom (atanazijska vera). Nikejska
dogmatska ,,ortodoksnost" uzdigla je Isusa iz svog hebrejskog
okruženja i preokrenula Jovanovo jevanđelje u pokušaju da Jovana
uklopi u filozofski kalup ,,ortodoksnosti". I tako je ostalo do dana
današnjeg.
Bila je potrebna revolucija kako bi se preokrenuo ovaj tragični
proces. Ona će doći onog trenutka kada hrišćani preuzmu
odgovornost za uspostavljanje kontakta sa Biblijom i počnu da je
ispituju svim sredstvima koja su nam sada na raspolaganju. Ključ
odgovarajućeg biblijskog razumevanja jeste prepoznavanje činjenice
da Biblija zapravo predstavlja jevrejsku biblioteku punu knjiga i da
je Isus bio Jevrejin pun karakteristika prikazanih u hebrejskoj Bibliji.
Skriveni paganizam u hrišćanstvu mora da bude otkriven.
Istorija ortodoksnosti pokazuje znake duha koji se veoma razlikuje
od duha Isusa. Često se grubo ophodilo prema onima koji su dovodili
u pitanje ,,ortodoksnost". 27 Jedan kritičar kaže:
Kako je to religija ljubavi odgovorna za neke od najgorih
surovosti i nepravdi koje su ikada osramotile društvo?...
Hrišćanstvo je surovije progonilo od bili koje druge religije...
Naša religijska verovanja su podignuta skelama tradicije a
mnogi od nas se sve više brinu ukoliko se pokrene pitanje
stabilnosti ove skele. Prosečni katolik (a isto se odnosi i na
protestante) oslanja se na nepogrešivost svoje Crkve, koju je
prihvatio bez bilo kakvog istraživanja. On ne može da pojmi
da njegova Crkva nije u pravu i da je počinila strašne
zločine.28
22 C,J. Wright, Jesus: The Revelation ofGod, Book 3 of The Mission and Message of Jesus: An Exposition of the Gospels in the Light of Modern Research (New York: E.P. Dutton and Co., 1938),677.
23 Cp. Veoma pogrešno parafraziranje Žive Biblije: "Pre nego što je sve postojalo, bio je Hrist, sa Bogom. On je oduvek bio živ i Sam je Bog. Stvorio je sve što postoji – nema ničega što on nije napravio“ (Jovan 1: 1-2)
24 C.J. Wright, Jesus: The Revelation ofGod, 707.
25 Ibid., 707, 711.
26 Vidi "The Ancient Library of Alexandria," Bible Review (Feb. 1997), 19-29 i dalje komentare u "From Logos to Christ" ("Readers Reply"), BR (June 1997),4-7, naglasak dodat.
27 Kako biste videli primer religiozne revnosti i okrutnosti, vidite belešku o Kalvinovom gonjenju i egzekuciji ,,španskog doktora i učenjaka koji je doveo u pitanje doktrinu Trojstva, u radu koji je napisao Marian HiIlar, The Case of Michael Servetus (l511-1553) - The Turning Point in the Struggle for Freedom of Conscience (Edwin Mellen Press, 1997).
str. 1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9,