Reč u Jovanovom prologu
Skorašnji komentari na temu Jevanđelja po Jovanu govore da,
uprkos dugoj tradiciji činjenja suprotnog, izraz "reč" u poznatom
Jovanovom prologu ne treba tumačiti kao da se odnosi na Sina
Božjeg pre njegovog rođenja. Naši prevodi sugerišu verovanje u
tradicionalnu doktrinu pisanjem velikog početnog slova u "Reč".
Ali šta je postalo telo u Jovanu 1:14? Da li je to večna osoba? Ili
je to samoekspresivno delovanje Boga, Njegov večni plan? Plan
se može otelotvoriti, na primer, kada se dizajn iz glave arhitekte
realizuje u obliku kuće. Ono što je prethodilo vidljivim ciglama i
malteru je namera u umu arhitekte. Stoga je u redu da čitamo
Jovana 1:1-3 kao: "U početku beše kreativna namera Boga";19
"bila je sa Bogom i potpuno je izražavala Boga (theos)"20 (kao što
je i mudrost bila sa Bogom pre stvaranja, Provo 8:30) "Sve stvari
su nastale kroz nju." Ovo korišćenje "reči" odlično odgovara
Starom Zavetu: "Tako će biti reč moja kad izađe iz mojih usta:
neće se vratiti k meni prazna, nego će učiniti šta mi je drago, i
srećno će svršiti na šta je pošaljem" (Isaija 55: 11).21 Isus je ta reč
izražena kao ljudsko biće - poslednja Božja reč svetu, Sin kroz
koga je Bog govorio na kraju tih dana (Jevrejima 1:1, 2).
Značajno je što pisac Poslanice Jevrejima stavlja sina "u posledak
dana ovih", kao božanskog posrednika koji dolazi posle proroka.
On ga ne postavlja u večnost, ali tazmišlja o sinu kao o
istorijskom Hristu.
Dvosmislenost grčkog (dia autou, "kroz to" ili "kroz njega,"
Jovan 1:3) omogućava postojanje nelične reči pre Isusovog
rođenja. Neličnost reči nagoveštava Jovanovo sopstveno
tumačenje Jovana 1:1 u 1. Jovanova 1:2. Upravo je nelični "život
večni" koji je bio "u Oca" (pros ton theon, 1. sab. posl. sv.ap.
Jovana 1:2; "reč" koja je bila pros ton theon), odnosno, obećanje
večnog života koje će biti ispunjeno kroz Isusa. Izgleda da Petar
oslikava potpuno istu ideju kada opisuje Isusa kao jagnje Božje
koji je "određen još pre 1. knj. Mojsijeve sveta, a javio se u
poslednja vremena" (1. Petrova 1:20). Samo nekoliko stihova
ranije, on upotrebljava isti koncept predviđaja kada govori o
Božjem planu da pozove hrišćane u spasenje (1. Petrova 1:2).
Bog je znao one koje će kasnije pozvati, ali oni nisu doslovno
večni. Petrova primena ovog koncepta na Isusa u 20. stihu
ukazuje na "idealnu preegzistenciju" u večnoj Božjoj mudrosti, a
ne na stvarno postojanje u drugoj dimenziji pre svog rođenja kao
ljudskog bića. Postoji interesantna paralela u knjizi Otkrovenja,
gde sve "jeste i stvoreno je." (Otkr. 4: 11). Mounce komentariše
da "ova neobična fraza sugeriše da su sve stvari koje postoje, prvo
postojale u večnoj volji Boga i kroz Njegovu volju su stvarno
nastale u vreme koje je On odredio."22
Komentatori zastupnici Trojstva priznaju da ne postoji
ubedljiv razlog da verujemo da su prvobitni čitaoci Jovanovog
prologa mislili da je "reč" Sin koji je imao doslovnu
preegzistenciju kao osoba: Do Jovana 1:4 ("reč postade telo"),
"bi bilo vrlo moguće za čitaoca da Reč protumači kao neki
vrhovni kosmički princip ili slično".23 Malo je poznato da su
engleski prevodioci Jovana 1:2 pre Verzije Kralja Džejmsa reč
opisivali sa "to", a ne sa "on". Ovu činjenicu je naglasio James
Dunn. U svojoj iscrpnoj analizi tradicionalne doktrine inkarnacije,
on tvrdi da, van Jevanđelja po Jovanu, ne postoji doktrina
doslovne preegzistencije. Dunn, međutim, daje važno tvrđenje da
pre Jovana 1:14, nema potrebe razmišljati o "reči" kao o drugoj
osobi koja je sa Ocem. O Jovanu 1:1 on kaže:
Iz naše dosadašnje analize (Jovana 1:1-14) se pojavljuje
zaključak da jedino sa stihom 14 ("reč postade telo")
možemo početi da govorimo o ličnom Logosu. Stih koristi
vrlo neličan jezik (postade telo), ali ni jedan hrišćanin
ovde neće propustiti da se to odnosi na Isusa - reč nije
postala uopšteno telo, već Isus Hrist. Pre stiha 14 se
nalazimo u istom domenu prehrišćanske priče o Mudrosti i
Logosu, istog jezika i ideja koje nalazimo kod Phila, gde
kako smo videli, imamo posla sa personifikacijama, a ne
sa osobama, personifikovanim delima Boga, a ne sa
Božanskim bićem kao takvim. Poenta je iskrivljena
činjenicom da moramo da prevodimo Logos u muškom
rodu kao "on" kroz celu pesmu. Ali ako Logos, uesto toga,
prevedemo kao "Božju izjavu", postaje jasnije da se u
pesmi o Logosu iz stihova 1-13 ne mora razmišljati kao o
božanskom biću. Drugim rečima, revolucionarni značaj
stiha 14 može lako biti da ne označava samo prelazak iz
preegzistencije u inkarnaciju, već takođe prelazak iz
nelične personifikacije u stvarnu osobu.24
Ali zašto mi "moramo da prevedemo" logos u muškom rodu
sa "on"? Samo da bismo podržali tradicionalnu interpretaciju
Jovanovog prologa. Ukoliko se logos smatra "Božjim planom", a
ne Sinom koji je živeo pre svog rođenja, uklanja se značajna
potpora strukture tradicionalnog pogleda na preegzistenciju i
Trojstvo u Jevanđelju po Jovanu.
19 Gabriel Fackre se u The Christian Story (Eerdmans, 1978), 103 sa odobravanjem
odnosi na shvatanje Teofilusa iz Antioha da je "logos" Božji plan, namera i vizija i
predlaže sledeći prevod Jovana 1:1, "Vizija beše u Bogom i Bog beše Vizija."
20 NEB pokušava da prenese značenje sa "Šta reč beše, Bog beše."
21 Za starozavetnu upotrebu termina "reč" videti Ps. 33:6-12 i James Dunn, Christology in
the Making,217, 218.
22 R.H. Mounce, The Book of Revelation (Marshall, Morgan i Scott, 1977),140 (Otkr.
4:11).
23 Leon Morris, The Gospel According to John, New International Commentary on the
New Testament (GrandRapids: Eerdmans, 1971), 102.
24 Christology in the Making, 243, dodato isticanje.