Slava pre nego što svet postade
Ukoliko neko prilazi tekstu sa čvrstim verovanjem da je Isus
postojao pre svog rođenja, bez sumnje će mu Jovan 17:5 izgledati
kao da vodi pravo ka tom ubeđenju. "I sad proslavi Ti mene, Oče,
u Tebe samog slavom koju imadoh u Tebe pre nego svet postade."
Na svetlu Jovanovog konceptualnog okvira, pod znakom je
pitanja da i se ovaj stih može navesti kao dokaz da je Isus živ od
večnosti. Po biblijskom načinu pripovedanja i razmišljanja neko
može "imati" nešto što je obećano Božjim planom pre nego što to
zaista i dobije. Avramu je data zemlja božanskim ugovorom
(zavetom) iako je još nije dobio. Obećanje glasi: "Semenu tvom
dadoh zemlju ovu" (1. knj. Mojsijeva 15:18). U tom trenutku
njegovo seme još nije postojalo. A ipak mu je zemlja data. Božje
obećanje je izrečeno kao da je već ispunjeno.
Tako je u Jovanu 17:5 slava koju je isus "imao" u Oca je
slava koja ga čeka kao Božja namera za njega. Upečatljivu
ilustraciju ovog neobičnog korišćenja prošlog vremena
pronalazimo u stihu 22. Ovde je ista slava koje je obećana Sinu
data sledbenicima koji još uvek nisu ni živi. To su sledbenici koji
će kasnije biti preobraćeni (stih 20). Govoreći o njima, Isus je
rekao "Slavu koju si mi dao ja dadoh njima". Očigledno je da to
znači da je Isus obećao da će im je dati. Oni je već poseduju, iako
ne stvarno. Kao i Bog, Isus govori o "onome što nije kao o onome
što jeste" (Rim. 4: 17). Kada se moli za slavu za koju zna da mu je
Bog obećao, on na sličan način govori i slavi koju "je imao" u
Oca, što znači da "mu je obećana od Oca", kao potencijalno
njegova u Božjem planu. Na drugom mestu on ohrabruje
sledbenike sa obećanjem da "je velika plata vaša na nebesima"
(Mateja 5:12). Nagrada je već tu, čeka da im bude data u
budućnosti po Hristovom povratku (Mateja 16:27). Takođe se i za
slavu koja će biti data Isusu smatra da je njegova od početka. On
se sada moli da je primi.
Komentarišući ovo naročito korišćenje jezika H.H. Wendt,
profesor teologije na Heidelberg-u, piše:
Koncepcija tumačenja Isusove izjave (u Jovanu 17:5) da je
on imao slavu sa svojim Ocem pre stvaranja sveta, koja je
jednostavno i nužno istovetna po značenju sa
razmišljanjem da je on sam večan, je bazirana na
pogrešnom razumevanju načina pripovedanja u Novom
Zavetu... U skladu sa načinom pripovedanja i
preovlađujućom koncepcijom u Novom Zavetu, o
božanskom dobru, i takođe o božanskoj slavi, se može
govoriti kao da postoje kod Boga, a pripadaju osobi, ne
zato što ta osoba već postoji i poseduje slavu, već zato što
ta slava postoji i čuva se za tu osobu na nebu. Sada se
sećamo, po Matejinom prenošenju, da Isus takođe govori o
blagu (Matej 6:20) ili nagradi (Matej 5:12,46; 6:1) koju
njegovi sledbenici imaju na nebu kod Boga...; i dalje, kako
je, u opisu poslednjeg suđenja narodima, Carstvo koje će
oni blagosloveni od Oca naslediti opisano kao da je za njih
pripremljeno od stvaranja sveta (Matej 25:34); i kako je
takođe (Kol. 1:5 i 1. Petrova 1:4) nada za spasenje
hrišćana predstavljena kao blagoslov koji je pripremljen za
njih na nebu... Isus za sebe ne traži ništa proizvoljno, već
ono što mu je dato u skladu sa Božjom odlukom i što je
oduvek pripadalo njemu...; pretpostavka za ovu izjavu je,
međutim, sigurno misao, koja je odlučno izražena na kraju
molitve u stihu 24, da sam Isus, kao Mesija, nije zaista
postojao od početka kod Boga, već je bio predmet Božje
ljubavi, Njegovih misli, planova i odluka.56
Od ključne je važnosti tražiti biblijska značenja u biblijskim
izrazima. Ukoliko čitamo Jovana u strogo monoteističkom okviru
koji on uspostavlja (Jovan 17:3; 5:44), moramo biti oprezni u vezi
pripisivanja Mesiji postojanje pre rođenja kao večnog dela Boga.
Klopka narušavanja biblijskog monoteizma se može izbeći
ukoliko insistiramo, uz Jovana i Isusa, da je Otac "jedini Bog"
(Jovan 5:44) i da je "jedini istiniti Bog" (Jovan 17:3). Ne bi bilo
mudro u tekst unositi naše sopstvene postbiblijske ideje izvedene
iz učenja, kada nam je bolje rešenje zagonetke Jovanove
hristologije već na dohvat ruke u okviru njegovog sopstvenog
jevrejsko-hrišćanskog monoteizma.
Gledište za koje se zalažemo je predstavljeno u velikom broju
knjiga koje je, na prelazu između dva veka, naprisao profesor
Novozavetne književnosti na Bogosloviji u Čikagu, G.H. Gilbert.
On prvo primećuje da:
iz (Isusovog prihvatanja "obožavanja") ne proizilazi da
slepi čovek smatra Isusa kao da ima istu prirodu kao i
Bog. Izraz koji je preveden kao obožavanje se
upotrebljava za poštovanje koje podanici odaju svom
vladaru i jednostavno označava da je onaj koji ga prima
većeg dostojanstva od onoga koji ga odaje (Otkr. 22:8).
O Tominom obraćanju Isus kao "Bogu", on kaže "Isus je
primio poštovanje od Tome kao poštovanje odato njegovom
Mesijanstvu... Ne postoje nagoveštaji da je on smatrao da
poštovanje znači da on ima iste osobine kao i Otac."57
Ovo viđenje je važno jer se suprotstavlja popularnom
mišljenju da, zbog toga što je Isus obožavan, on mora biti Bog.
"Obožavanje", međutim može biti ponuđeno kraljevima koji
predstavljaju Boga, pa čak i proslavljenim svecima (1 Hron.
29:20; Otkr. 3:9). Stoga je neistinito govoriti da, zbog toga što je
bio "obožavan", Isus mora biti Bog. Isus može biti "obožavan"
kao Mesija. Samo se Otac obožava kao Bog. Ista grčka reč
označava obe vrste "obožavanja",
Gilbert pominje pitanje preegzistencije u Jovanu, primećujući
da se sinoptička jevanđelja ni ne dotiču te teme. Govoreći o slavi
za koju se Isus molio u Jovanu 17:5, Gilbert je vidi kao nagradu
za posao koji je Isus obavio:
Isus je svoju slavu posedovao pre nastanka sveta u smislu
da mu je božanski namenjena. On je znao da je njegov
mesijanski posao Bog planirao od večnosti, i da je njegov
slavni ishod utvrđen, i da se čuva za njega... Na osnovu
toga zaključujemo da ova tri pasusa u Jovanu (6:62; 8:58;
17:5), u kojima Isus aludira na svoju preegzistenciju, ne
sadrže tvrdnju da je njegova preegzistencija stvarna i
lična. Oni se klasifikuju sa drugim fenomenima Isusove
mesijanske svesti koji, ni u sinoptičkim jevanđeljima ni u
četvrtom jevanđelju, ne govore ništa o metafizičkom
odnosu sa Ocem.58
Da li temeljno ispitivanje ovog poglavlja potvrđuje da je ovo
pravi način za tumačenje Jovanovog jezika preegzistencije?
Potrebno je podrobno ispitati upotrebu prpšlog vremena u Jovanu
17. U ovom poglavlju postoje jasne indikacije da prošlo vreme
zaista može opisivati, ne ono što se zaista dogodilo, već ono što je
suđeno da se dogodi, budući da je Bog već tako odlučio. Prvo
treba ptimetiti upozorenje koje daje Brown: "U Jovanovom
pominjanju Isusa postoji neobična bezvremenost ili neobraćanje
pažnje na vremenski sled, na koje treba obratiti pažnju..."59
Bernarg primećuje da se "suđeni kraj vidi sa početka."60
U svojoj analizi Jovanovog 17. poglavlja, Moris primećuje da
je "svim pasusima (iz Jovana 17) zajednička želja da se istaknu
namere Oca."61 U Jovanu 17:2 "imamo misao o božanskoj
predestinaciji."62 Brown primećuje da "životvorna moć neće
postati potpuno efektivna sve do Hristovog uspenja", iako Isus
izjavljuje da mu je ova moć "data."63 Možemo uporediti Jovana
5:27: "I dade Mu vlast da i sud čini." Vlast je odobrena, ali njena
primena mora sačekati vaskrsenje, kao šo kaže sledeći stih. U
Jovanu 17:4 Isus govori "kao da je delo već završeno."64 U
Jovanu 3:35, takođe, Otac je se stvari dao Isusu u ruke. Posl. Jev.
2:8 potvrđuje: "Sve si pokorio pod noge Njegove... Ali sad još ne
vidimo da Mu je sve pokoreno" (Jevrejima 2:8). Jasno, božanski
isplanirana budućnost se može predstavljati prošlim vremenom.
Zajednički princip koji se provlači kroz mnoge Isusove izjave
u njegovoj poslednjoj molitvi je da je Bog odlučio da mu da moć i
vlast, dok veliki deo toga još nije učinjen. Ova pravilnost
korišćenja prošlog vremena za označevanje budućnosti se
nastavlja: Meyer smatra da u Jovanu 17:4 Isus "smatra da... se
činjenica njegovog umiranja već obistinila,"65 ali Isus još nije
umro. Alford primećuje da "naš Gospod u očekivanju stoji na
kraju svog ostvarenog puta i osvrće se na svoju prošlost."66 Čak i
u Jovanu 17:9, budući da "su istorijski sledbenici model za sve
hrišćane... viđeni su hrišćani budućeg vremena".67 Ali Isus govori
kao da su njegova dela za crkvu već učinjena.
Kada isus govori "ja se proslavih u njima", prošlo vreme je
"pre svega očekivanje budućnosti, isticanjem slave koja će tek
doći, ali koja je sigurna".68 O onome što je započeto, i što će
sigurno biti ispunjeno u skoroj udućnosti, Isus govori u prošlom
vremenu, sa proročkim očekivanjem, kao da je završeno i da već
postoji" (stih 10).69
Isusova molitva se nastavlja: "I više nisam na svetu" (Jovan
17: 11). On govori kao da je već otišao. "Njegov odlazak je toliko
blizu da za njega može upotrebiti sadašnje vreme."70 Čak i u stihu
12, strogo govoreći, Juda još nije konačno umro. Ipak se govori
da je umro, kao o ispunjenju "božanske sudbine" iz Svetog
Pisma.71
Korišćenje prošlog vremena za označavanje budućnosti se
nastavlja: "Ja njih poslah" (Jovan 17: 18). Morris primećuje da
"kada govorimo o apostolima, očekivali bismo sadašnje ili buduće
vreme umesto poslah... Možda je verovatnije da se reč koristi da
označi budućnost. Ona dodaje notu sigurnosti budućem slanju
sledbenika."72 Mayer tvrdi isto: "Misija zaista nije objektivno
stvarnost (Jovan 20:21; Matej 28:19), ali je već zamišljena kao
ideja uspostavljanja apostolske službe."73
Najzad, Isus se moli za sledbenike koji još nisu preobraćeni,
ali će postati hrišćani kao rezultat apostolskog propovedanja. Isus
govori da je slava koju Bog "dade" njemu "data" sledbenicima u
svakom vremenu (Jovan 17:22). Slavu o kojoj se govori:
Otac je njima dao, još uvek ne zaista, ali je za to sigurno
da će se dogoditi u bliskoj budućnosti; on ju je dobio od
Boga, namenio je kao svojinu, i stvarno posedovanje je za
njega sigurno. Na sličan način je on dao slavu...
verujućima, koji će ostvariti stvarno posedovanje na
Parusiji, gde će se zajedno proslaviti (Rim. 8:17), pošto se,
do tog trenutka, spasu nadom (Rim. 8:24). Oni su već
sunaslednici u Hristu i duh koji će primiti će biti zalog
(Efes. 1:14; 2. Kor. 1:22; 5:5); ali će stvaran ulazak u
nasleđe biti u Parusiji.74
Ovde se opet prošlim vremenom slikovito opisuju stvari koje
su sigurne u budućnosti kao deo Božjeg plana.
Isus opet govori o slavi koju "si mi dao" (Jovan 17:24).
Morris oseća da "Isus misli na veličanstvo i raskoš koji će biti deo
njegovog budućeg života."75 Ova slava je već "podarena
(sledbenicima), ali još uvek kao posedovanje nade."76
Kroz celo Jovanovo 17. poglavlje Isus govori o stvarima koje
čekaju ispunjenje u budućosti kao da su se već dogodile. On
upotrebljava prošlo vreme proročanstva koje nije retko u Svetom
Pismu. U Jovanu 17:5, on se moli za slavu koju "imadoh u Tebe
pre nego svet postade." U svetlu konteksta ovog poglavlja, jasno
je da je slava koju je "imao" slava koja je pripremljena za njega u
Božjem planu. To je ista slava koji su svi sledbenici "imali"
(odnosno koju "dadoh", Jovan 17:22) iako je još nisu imali. To je
slava koja je suđena Isusu u Božjem planu. Ona je njemu
"namenjena" od večnosti, baš kao što hrišćani "imaju" njihovo
buduće nasledstvo u Carstvu Božjem. Ono će se pojaviti na
zemlji u drugom dolasku (1. Petrova 1:4, 5). Isus se u Jovanovom
17. poglavlju moli da dobije ono što mu je Bog namenio. Kada se
Jovan 17:5 čita u ovom kontekstu, ne postoji osnova za doslovnu
preegzistenciju Isusa.77 Ukoliko se izvadi iz tog konteksta i
posmatra sa stanovišta kasnijih postbiblijskih učenja o Trojstvu,
izgleda kao da učvršćuje ideju da je Sin postojao, doslovno a ne u
prenesenom značenju, od večnosti.
Jovana 17:5 su na način koji mi predlažemo razumeli poljski
anabaptisti iz 17. veka koji su napisali Racovian Catechism:
Da osoba može imati nešto, a prema tome i slavu, kod Oca
pre početka sveta, bez zaključivanja da je zaista postojala
je očigledno iz 2. Timotiju 1:9, gde apostol govori da im je
milost data pre početka sveta. Pored toga, ovde je (u
Jovanu 17) rečeno da se Hrist moli za svoju slavu. Hrist
moli Boga da mu da, u stvarni posed, slavu koju je imao
kod njega, u obliku namere i odluke, pre početka sveta.
Često se govori da osoba ima nešto kod nekoga, kada je to
obećano, ili joj je suđeno. U tom smislu evanđelisti često
govore vernicima da imaju večni život. Budući da Hrist ne
govori da je apsolutno imao tu slavu, već da ju je imao
kod Oca; kao da je rekao da se sada moli da zaista dobije
tu slavu koju mu je otac namenio pre stvaranja sveta.78
--------
56 The Teaching ofJesus (Edinburgh: T & T Clark, 1892), 2: 169-172, dodato isticanje.
57 The Revelation of Jesus, A Study of the Primary Sources of Christianity (New York:
Macmillan Co., 1899),225,226. Gilbert je takođe autor The Student's Life of Jesus and
The Student's Life of Paul.
58 Isto, 221, 222.
59 Jevanđelje po Jovanu, 1: 132.
60 St. John, International Critical Commentary, 1:76.
61 Jevanđelje po Jovanu, 716.
62 Isto, 719.
63 Jevanđelje po Jovanu, 2:740.
64 Isto, 2:741.
65 Commentary on the New Testament: Jevanđelje po Jovanu (New York: Funk and
Wagnalls, 1884),462.
66 Greek New Testament, 823.
67 Brown, Jevanđelje po Jovanu, 758.
68 Morris, Jevanđelje po Jovanu, 726, dodato isticanje.
69 Meyer, Commentary on the New Testament: Jevanđelje po Jovanu, 465.
70 Morris, Jevanđelje po Jovanu, 726.
71 Meyer, Commentary on the New Testament: Jevanđelje po Jovanu, 466.
72 Morris, Jevanđelje po Jovanu, 731.
73 Meyer, Commentary on the New Testament: Jevanđelje po Jovanu, 468.
74 Meyer, Commentary on the New Testament: Jevanđelje po Jovanu, 470.
75 Morris, Jevanđelje po Jovanu, 736.
76 Meyer, Commentary on the New Testament: Jevanđelje po Jovanu, 471, 472.
77 Brown, Jevanđelje po Jovanu, se poziva na tekstualnu varijantu u Jovanu 17:5: "Među
latinskim ocima i u nekim etiopskim spisima postoji podrška za čitanje `slavom koja je
bila u Tebe`, čitajući een = 'biti,' umesto 'imati'" (743).
78 The Racovian Catechism (London: Longman, Hurst, Rees, Grme i Brown, sa latinskog
preveo T. Rees, 1818), 144, 145. Pisac originalnog teksta (1609), B. Wissowatius,
primećuje: "da je ovo pravi smisao prolaska su direktno pokazali Augustine i Beda...
Ovde takođe treba primetiti, da je jednoglasno moišljenje Jevreja, do današnjeg dana, da
Mesija nije postojao pre stvaranja sveta, osim u božanskoj mudrosti." Sve postojeće
kopije katehizma u Engleskoj