Starozavetni monoteizam koji potvrđuju Isus i Pavle
Sugestija da Isus, po Bibliji, nije "pravi Bog od pravog Boga" će verovatno biti uznemirujuća za one koji su naviknuti na široko prisutne poglede velikih veroispovesti. Nije toliko poznato da veliki broj istraživača Biblije kroz vekove, uključujući i značajan broj savremenih naučnika, nije zaključio da Sveto Pismo opisuje Isusa kao "Boga" sa velikim "B".
Razlika u stavovima o tako fundamentalnoj temi treba da nas podstakne na ispitivanje važnih pitanja o Isusovom identitetu. Ako naše verovanje treba da bude, kao što Biblija zahteva "duhom i istinom" (Jovan 4:24), jasno je da želimo da razumemo šta nam Biblija otkriva o Isusu i njegovom odnosu sa Ocem. Sveto Pismo nas upozorava da je moguće upasti u zamku verovanja u "drugog Isusa" (2. Kor. 11:4) - "Isusa" drugačijeg od onog opisanog u Bibliji kao Božjeg sina, Mesije koga su obećali proroci iz Starog zaveta.
Zapanjujuća je činjenica da Isus za sebe nikada nije rekao da je "Bog". Podjednako je zanimljiva upotreba reči "Bog" - na grčkom ho theos - u Novom Zavetu, koje se odnosi samo na Oca nekih 1325 puta. Nasuprot tome, Isus se naziva "Bogom" samo u šačici tekstova - možda ne više od dva.[1] Čemu ova impresivna razlika u upotrebi u Novom zavetu, kada toliko ljudi misli da Isus nije ništa manje "Bog" od svog Oca?
Čitaocima Svetog pisma i 20. veku možda nije lako da prepoznaju snagu monoteizma - verovanja u jednog Boga - koji je prvi princip svih Starozavetnih učenja o Bogu. Jevreji su bili spremni da umru za svoje uverenje da je istiniti Bog jedna Osoba. Svaka ideja o množini u Bogu je odbačena kao opasno idolopoklonstvo. Zakon i Proroci su stalno insistirali da je samo jedan pravi Bog, i niko nije mogao da predvidi "podelu" u Bogu kada je predao sećanju tekstove kao što su sledeći (citirani iz "New American Standard Bible"):
"Čuj, Izrailju: GOSPOD je Bog naš jedini GOSPOD!" (5. Moj. 6:4).
"Nije li nam svima jedan Otac? Nije li nas jedan Bog stvorio?" (Mal. 2:10).
"Pre mene nije bilo Boga niti će posle mene biti" (Isaija 43:10).
"Jer sam ja Bog, i nema drugog" (Isaija 45:22).
"Jer sam ja Bog, i nema drugog Boga" (Isaija 46:9).
Primeri strogo monoteističkih izjava se množe od Starog Zaveta. Važna činjenica koju treba primetiti je da je Isus, osnivač hrišćanstva, potvrdio i utvrdio Starozavetno insistiranje da je Bog jedan. Po zapisima njegovih učenja koje su sastavili Matej, Marko i Luka, Isus nije rekao ništa što bi poremetilo verovanje u apsolutno jedinstvo Boga. Kada je pisar (teolog) citirao poznate reči "da je jedan Bog, i nema drugog osim Njega", Isus ga je pohvalio zato što "govori pametno" i da "nije daleko od carstva Božjeg" (Marko 12:29-34).
U Jovanovom zapisu Isusovog učenja, Isus je isto tako potvrdio neokrnjeni monoteizam svog jevrejskog nasleđa rečima koje nije moguće pogrešno shvatiti. On je govorio o Bogu, svom Ocu kao o onome koji je "jedini Bog" (Jovan 5:44) i "jedini istiniti Bog" (Jovan 17:3). U svojim zapisima je reč "Bog" primenjivao samo na Oca. Ni jednom nije rekao da je on Bog, što je tvrdnja koja bi zvučala apsurdno i bogohulno. Isusove unitarne monoteističke fraze u Jovanu 5:44 i 17:3 su odjeci Starozavetnih pogleda na Boga kao jedne jedinstvene Osobe. Možemo odmah primetiti jevrejsku i Starozavetnu ortodoksiju kod Pavla koji govori o hrišćanskoj veri u "jednog Boga Oca" (1. Kor. 8:6) i "jednog Boga" različitog od "jednog posrednika Boga i ljudi, čoveka Isusa Hristoa, " (1. Tim. 2:5). I za Isusa i za Pavla Bog je jedno večno biće, "Bog i Otac Gospoda našeg Isusa Hrista" (Efes. 1:3). Čak i pošto je Isus uzvišen do desne ruke Oca, Otac je i dalje, po Isusovim rečima, njegov Bog (Otkr. 3:12).
Našu dosadašnju diskusiju možemo sumirati citiranjem reči L. L. Paine-a, koji je u jednom terenutku bio profesor crkvene istorije na teološkom seminaru Bangor:
"Stari Zavet je strogo monoteističan. Bog je jedinstveno biće. Ideja da se tu može naći Trojstvo, čak i u naznakama, je pretpostavka koja dugo postoji u teologiji, ali je u potpunosti bez osnova. Jevreji, kao narod, su po svojim učenjima ljuti protivnici svih politeističkih tendencija i ostali su okoreli monoteisti do dana današnjeg. U ovom smislu ne postoji razdor između Starog i Novog zaveta. Monoteistička tradicija je nastavljena. Isus je bio Jevrejin, koga su roditelji, Jevreji, učili Starom zavetu. Njegova učenja su jevrejska do srži; svakako novo jevanđelje, ali ne i nova teologija. On je izjavio da `nije došao da uništi Zakon i Proroke, već da ih ispuni` i kao svoje verovanje je prihvatio važan tekst jevrejskog monoteizma: `Čuj Izrailju, Gospod je Bog naš jedini Gospod` (Makro 12:29). Njegova izjava u vezi samog sebe je u saglasnosti sa proročanstvom Starog zaveta. On je bio `Mesija` obećanog Carstva, `Sin Čovečji` iz jevrejskih nada... Ako je ponekad pitao `Koji ljudi kažu da sam ja Sin Čovečji?` On nije dao odgovor van pretpostavljene potvrde Mesijanstva" (A Critical History of the Evolution of Trinitarianism, 1900, str. 4, 5).
Snaga jevrejskih osećanja prema monoteizmu je dobro ilustrovana sledećim citatima:
"Verovanje da se Bog sastoji iz nekoliko ličnosti, kao što je hrišćansko verovanje i Trojstvo, je odstupanje od izvornog koncepta jedinstva Boga. Izrael je kroz vekove odbijao sve što je kvarilo ili krivilo koncept čistog monoteizma koji je dat svetu, i Jevreji su spremni da pate i umru pre nego što će priznati njegovo slabljenje" (Rabin J.H. Hurtz).
Ezra D. Gifford, u "The True God, the True Christ, and the True Holy Spirit" kaže:
"Sami Jevreji otvoreno odbacuju svaku naznaku da njihovo Sveto Pismo sadrži bilo kakv dokaz, ili bilo kakav nagoveštaj doktrine ortodoksnog Trojstva, a Isus i Jevreji se nikad nisu razmimoišli po tom pitanju, svi su smatrali da je Bog samo jedan, i da je to najveća istina koja je otkrivena čoveku."
Ukoliko pogledamo zabeležena Isusova učenja u Jevanđeljima po Mateji, Marku i Luki, imajući u vidu da ti dokumenti predstavljaju shvatanja apostolske crkve iz 60-80. god n.e. nećemo pronaći ni naznaku da je Isus za sebe verovao da je večno biće koje je zauvek postojalo. Mateja i Luka smatraju da je poreklo Isusa poseban čin stvaranja koji je učinio Bog kada je Mesija začet u Marijinoj utrobi. To je bio čudesan događaj koji je označio početak - genezu, ili poreklo - Isusa Nazarećanina (Mat. 1:18, 20). Apsolutno ništa se ne kaže o "večnom sinu"[2] što bi ukazalo na to da je Isus bio živ kao Sin pre svog začeća. Ta ideja je uvedena u hrišćanske krugove pošto su spisi Novog zaveta završeni. Ona ne pripada načinu razmišljanja pisaca Biblije.
1 Bultmann, na primer u Essays Philosophical and Theological, str. 276, tvrdi da je Jovan 20:28 jedini sigurni slučaj u Novom Zavetu kada se titula "bog" primenjuje na Isusa. Mnnogi bi se složili da je poslanica Jevrejima 1:8 drugi siguran slučaj. Primetite pažljivi prevod u Novoj Američkoj Bibliji: "Tvoj presto, bože, stoji večno" (Ps. 45:6). Bog iz Biblije je nekoliko hiljada puta označen sa ličnom zamenicom u jednini "Ja", "Ti", "On", itd. Lične zamenice u jednini označavaju jednu osobu, ne tri. Od skoro 4400 pojavljivanja reči "Bog" u Bibiji, ni za jedno se ne pože pokazati da znači "Bog koji postoji u tri osobe". Ova činjenica treba da ubedi one otvorenog uma da Biblija nikada ne predstavlja Boga kao Trojstvo. Trojni Bog je stran Svetom Pismu.
2 Izraz "večno stvaranje Sina", koja je osnova ortodoksne doktrine Trojstva, nema značenje, budući da stvaranje znači postajanje, dok se večnost nalazi van vremena. Citiracu protest Dr. Adam Clarke-a: Verujem da mi se može dozvoliti da kažem, uz dužno poštovanje prema onima koji se ne slažu sa mnom, da je doktrina večnog Sinstva Hrista, po mom mišljenju, antibiblijska i veoma opasna... Reći da je on stvoren u večnosti je, po mom mišljenju, apsurd; a fraza `večni Sin` je zaista auto-kontradiktorna. `Večnost` je nešto što nema početak, niti poseduje bilo kakvu vremensku odrednnicu. `Sin` prepostavlja vreme, stvaranje i oca, a takođe i vreme koje je prethodilo tom stvaranju. Stoga je spajanje ta dva termina `Sin` i `večnost` apsolutno nemoguće, budući da oni nose suštinski različite i suprotne ideje" (Commentary on Luke 1:35). Dr. J.O. Buswell piše, "Pouzdano možemo reći da Biblija nema apsolutno ništa da keže o `stvaranju` večnog odnosa između Oca i Sina" (A Systematic Theology of the Christian Religion, Zondervan, 1962, str. 111).