PAVLE I TROJSTVO

 

,,Očigledno je to da Pavle nije Isusa zvao Bogom” –Profesor Sidni Kejv

 

Nikada ni jedan ratoborni protivnik nije u tolikoj meri svoj bes iskalio na prvim Hrišćanima kao čovek zvani Savle (Dela apostolska 8:1-3). Niti je od istog tog Savla postojao učeniji teolog koji je pristupio ranoj Crkvi, koji je kasnije bio poznatiji kao Pavle, zapaženi pisac i prvi glasnik Hrišćanstva prvoga veka. Žigosan od strane modernih demitologizacija kao nemogući vizionar i od strane drugih kao psihotični korisnik opojnih supstanci, on je nastavio da podnosi strogo osuđivanje njegovih kritičara i danas važi za standardnog nosioca Hrišćanskog učenja. Zbog ekstremnog žara njegovog verovanja, Pavle se priključio grupi koja je verovala da je Isus upozorio da će doći vreme ,,kad će svaki koji vas ubije misliti da Bogu službu čini” (Jovan 16:2). Pavle je bio u zabludi da ga revnost vodi da usvoji ubilačku politiku o progonu novo-osnovane Hrisćanske sekte.

 

Nije svrha ove knjige da omogući pristup celoj Pavlovoj teologiji. Tačnije, želimo da proučimo do koje mere je ono što je on napisao u harmoniji sa Starim Zavetom i rečima Isusovim, Mesijom, kada je u pitanju ključno pitanje božanstva. Pavle je prisvojio posebno otkrivenje od vaskrslog Isusa. Dok mnogi tvrde da se razum i otkrivenje ne slažu, naša pretpostavka je da ovo dvoje nisu u suprotnosti. Pavle nastoji da ilustruje ovu misao. Ni jedan deo otkrivenja datog Pavlu od strane Isusa ne osporava razum. Dopuštajući element progresivnog otkrivenja, Pavlovo Hrišćanstvo se ne protivi ranijem učenju o Isusu ili piscima Novog Zaveta. Pavle nije izostavljen iz Mesijine doktrine o Bogu.

 

Cenjen u jevrejskim religioznim krugovima, Pavle tvrdi da je bio ,,obrezan osmi dan, od roda Izrailjevog, kolena Venijaminovog, Jevrejin od Jevreja, po zakonu Farisej…Po revnosti gonih crkvu Božiju, po pravdi zakonskoj bih bez mane” (Filipljanima 3:5,6). Svakako bi ovakva pozadina učinila od Pavla bezkompromisnog monoteistu - uverenog zastupnika verovanja da je pravi Bog jedna osoba1. Kao što smo i očekivali, Pavlovo rabinsko učenje ga je uverilo da tamo negde postoji samo jedan Bog, kreator svega sto postoji. Evidentno je to da se u potpunosti složio sa nedavno razapetim Mesijom oko zakona kojeg je Isus nazivao najvažnijim od svih zapovesti. Mesija je radoznalom pisaru rekao ,,Prva je zapovest od svih: Čuj Izrailju, Gospod je Bog naš Gospod jedini; I ljubi Gospoda Boga svog svim srcem svojim i svom dušom svojom i svim umom svojim i svom snagom svojom”(Marko 12:29, 30). Kao Farisej, Pavle je bez pitanja usvojio pisarev entuzijazam za Isusov monoteizam: ,,Dobro, učitelju! Pravo si kazao da je jedan Bog, i nema drugog osim Njega” (Marko 12:32). Pavlovo Jevrejsko nasleđe postavilo je Boga kao jednu osobu na sam vrhunac njegovog verovanja. Njegova posvećenost jednom Bogu iz jevrejske Biblije, posle njegovog prelaska na Hrišćanstvo, ostala je kao glavna motivacija za sve njegove aktivnosti.

 

U Pavlovim spisima nema nijednog dokaza da se on ikada protivio ranijoj crkvi kada je u pitanju božanska ličnost. Njegova neprijateljska nastrojenost prema Isusu kao Mesiji, pre prelaska na Hrišćanstvo, je bila direktno usmerena na Isusa, za koga je on mislio da će pretstavljati pretnju religiji naroda Izraela. Veći broj biblijskih učenjaka, posle pažljivog istaživanja dokaza, ne misli da je Pavle ikada uzburkao Jevrejsko verovanje da je Bog jedna osoba. Sidni Kejv tvrdi: ,,Očigledno je da to Pavle nije Isusa zvao Bogom.” 2 C.J. Kadouks se slaže: ,,Pavle uobičajeno razlikuje Hrista od Boga”.3 Može se uzalud tražiti u Pavlovim spisima iskrena tvrdnja da je Isus Bog, koja podrazumeva preegzistentnog ,,večnog Sina”, drugog člana Trojstva u kome su svi članovi jednaki. Stih 1:8 u Poslanici Jevrejima (to da li je ili ne Pavle taj koji je ovu knjigu napisao ostaje nejasno) može biti proglašen kao tekst u kojem je Isus po nekom smislu, sigurno nazvan ,,Bogom”. U mnogim drugim tekstovima može se a i ne mora naći tvrdnja o Isusu kao ,,Bogu”. Dokaz je osporavan od strane učenjaka iz gramatičkih i sintaksnih razloga. Stoga, na ove stihove se sigurno ne možemo osloniti kao na tekst koji pruža dokaz. Znamo da u Bibliji termin ,,Bog“ ne znači uvek ,,Vrhovni Bog“, nije moguće potvrditi koncept Trojstva na osnovu izdvojenih tekstova u kome Isus može a i ne mora da bude nazvan Bogom.

 

Trijadološki problem mora biti analiziran iz perspektive Pavlovog striktno monoteističkog Jevrejskog nasleđa, Lukinih izveštaja o Pavlovoj službi u Delima apostolskim i naravno njegovih zapisanih poslanica. Jedno pitanje je kritično: Ukoliko je Pavle postao pristalica Trojstva ili Dvojstva, kad se to dogodilo? Da li je učen o Trojstvu od strane drugih apostola, da li je takav zaključak izneo na osnovu otkrovenja Isusa, Mesije, ili se to polako razvijalo tokom Pavlovog života, kada ga je realnost konačno sustigla, drastično menjajući njegovo prethodno verovanje u to da je Bog jedna osoba? Prosto ne postoji jak dokaz koji bi mogao da podrži takvo razvijanje verovanja. Imajući u vidu duboku indoktrinaciju Jevrejskog monoteizma, posebno u slučaju ovog revnosno religioznog Jevrejina, nova vest o ovom konceptu bi trebalo da preovlada stranama Biblije.

 

Kada se religija iz korena promeni, potrebno je to objasniti. O tome da takva drastična teološka revolucija ne prolazi nezapažena, svedoče napisani tomovi i ponekad krvave rasprave vođene od strane pristalica Trojstva i pristalice Unitarstva. Božansko otkrovenje koje bi uvelo verovanje u Boga sa tri ličnosti bi bilo prihvaćeno i razumno. Ali tamo gde nedostaje otkrovenje gde je pokoleban razum skorp da nema osnove za neobičnu ideju kao što je Trojstvo. Što bi o Trojstvu rekao britanski sveštenik, takođe pristalica Trojstva, ,,razum je uvređen i vera je upola užasnuta“.4 Kada je Pavle prisustvovao sastanku u Jerusalimu, tema razgovora se centrirala oko obrezivanja i ostalih zakona iz Starog Zaveta. Do koje mere je vera nametnula ove zakone nejevrejskim hrišćanima? (Dela apostolska 15:5). Odluku je doneo Jakov, prvi čovek crkve Jerusalima. To je taj isti Jakov koji je tvrdio sledeće dok je pisao rasutoj Crkvi u vidu ,,dvanaest kolena rasejanim po svetu “(Jakov 1:1): ,, Ti veruješ da je jedan Bog; dobro činiš; i đavoli veruju, i drhću. “ (Jakov 2:19). Do ovog trenutka u istoriji crkve, nema ničeg što ukazuje na radikalnu promenu u razumevanju prirode Boga.

 

Odsustvo bilo kakvog otkrivenja koje definiše Trojstvo pretstavlja problem Trijadološkom piscu E. Kelvin Bajsneru, kada brani pravoslavni pogled na knjigu, Bog u tri osobe. Proučavamo njegov rad zato što on citira Apostola Pavla. Na početku, u prvom poglavlju on citira Najsena Krida, i ono što je proglašeno na Carigradskom saboru 381 godine: ,,Ja verujem u jednog Boga, Oca svevišnjeg, stvaraoca raja i zemlje, i svih vidljivih i nevidljivih stvari. I u jednog Isusa Hrista, jedinim sinom koga je začeo Bog, svetlost iz svetlosti, pravog Boga iz pravog Boga... i u Svetog Duha, Gospodara i davaoca života...“

 

Baisner onda postavlja pitanje: ,,Da li Novi Zavet sadrži jedno takvo učenje (Trojstvo), bilo eksplicitno ili implicitno? Ako sadrži…na koji način?” 5 Baisner ukazuje na to da se odgovori koje naučnici daju na oba pitanja ,,široko se razlikuju” 6. On ipak tvrdi da je Trojstvo pronađeno u Bibliji. Suština njegovog argumenta je: U Novom Zavetu se nalazi jedan i jedini pravi Bog; postoji osoba koja se naziva Otac i koju zovemo Bog; postoji osoba koja se naziva Sin i koju isto zovemo Bog.7 U radu pod imenom ,,Monoteizam u Novom Zavetu”, Baisner ima pravo kada kaže da monoteističko shvatanje ,,prožima stanovište u vezi sa Isusom”,8 i citira stih 17:3 iz Jovanovog jevanđelja: ,,A ovo je život večni da poznaju Tebe jedinog istinitog Boga, i koga si poslao Isusa Hrista”.

 

Baisner dodaje Pavlov dokaz, koji promišljeno daje odgovor na pitanje da li postoji više bogova od jednog. Pavlove reči su sledeće: ,,Znamo da idol nije ništa na svetu, i da nema drugog Boga osim jednog. Jer ako i ima koji se bogovi zovu, ili na nebu ili na zemlji kao što ima mnogo bogova i mnogo gospoda. Ali mi imamo samo jednog Boga Oca, od kog je sve, i mi u Njemu, i jednog Gospoda Isusa Hrista, kroz kog je sve, i mi kroza Njega.” (1. Korinćanima 8:4-6). Baisner tačno ukazuje na Pavlov odgovor na monoteističko pitanje a taj odgovor je upavo taj ,,ne postoji više bogova od jednog”. ,,Ovo monoteističko učenje”, on dodaje, ,,preovladava celim Novim Zavetom, ali nigde nije snažnije izraženo nego ovde u Pavlovim spisima.”9

 

Upravo u ovom bitnom trenutku u argumentu moramo pažljivo posmatrati to šta ustvari Pavle kaže. Svi će se složiti oko Pavlovog verovanja da postoji samo jedan Bog, ali ko je po Pavlu taj jedan Bog? Da li je u pitnju ,, Jedan Bog-Otac“ (unitarizam) ili ,,Jedan Bog-Otac, Sin i Sveti Duh (Trojstvo)“? Baisner je izgleda prevideo Pavlovu važnu definiciju monotezma: ,,Ali mi (Hrišćani) imamo samo jednog Boga Oca”( 1 Kor. 8:6). Pavle imenuje Boga kao Oca i ne dodaje ni jednu više osobu. Dalje priča da postoji jedan Gospodar, Isus Hrist, ali nigde ne navodi to to da je on taj ,,jedan Bog”. Jedan Bog iz Pavlovog monoteizma, koji je izrazito naveden i koji je u harmoniji sa svim što smo pročitali u Starom Zavetu i učenju Isusovom, jeste Otac jedini.

 

Prema osnovnim pravilima o jeziku, gde imamo veći broj od jednog, prefiks mono ne može da se primeni. Na primer, ako čovek ima dve žene to više nije monogamija nego poligamija. U osnovu ovoga, sa mnogo Jevreja i Muslimana, postavljamo pitanje da li je validno pričati o Trojstvu kao monoteizmu, to je svakako nemoguće u Hebrejskom, starozavetnom smislu. Teško je izbeći zaključak da tri osobe od kojih se svaka naziva Bogom, čine tri Boga. Svesni smo toga da se ovo poriče od strane pristalica Trojstva; takođe smo primetili da se jedan broj teologa žali na to da obični vernici veruju u trojnog Boga kao u tri Boga. Teško je ne složiti se sa Hansom Kjungom koji tvrdi ,,prava briga mnogih Hrišćana i opravdana frustacija Jevreja i Muslimana u pronalaženju takvih formula (Trojstvo) predstavljaju pravu iskrenu veru u Boga.”10

 

Da su Isus i Pavle bilo gde pričali jezikom Trojstva da su ,,tri ustvari jedan” ili ,,jedan ustvari tri”, mi bi bili primorani da razmotrimo deo od otkrivenja i da ga prihvatimo kao Hrišćansku doktrinu. Istorija nije bila upoznata o ovoj vrsti govora o Svevišnjem sve do tri stotine godina posle Isusove službe. Od tad, teologija je prešla u ruke ljudi koji nisu delili mišljenje sa Apostolima i Isusom, Mesijom, i koji su bili proizvod drugačije teološke formacije. Mi ne odobravamo, kao i Hans Kung,

,,Helenizaciju hrišćanske praiskonske poruke od strane Grčkih teologa“.11 Veoma je važno da Hrišćani sačuvaju misao da postoji samo jedan Bog, koji se pominje u Bibliji. U potpunosti je druga stvar ubediti hrišćane da tamo negde postoje tri osobe u jednom Bogu. Sposobnost teologa da ubede vernike da su dve ili tri osobe ustvari jedan Bog, mora se uvažiti kao veliki poduhvat u hrišćanskoj istoriji. Pitamo se kako normalni i razumni ljudi mogu tako jasno prihvatiti nešto što je proglašeno kao neshvatljiva misterija. Još je izvanrednije to da što biblijska vernička tvrdnja nikada ne daje naznaku o sličnoj terminologiji. Nema naznake enigme u transparentnom, prostom potvrđivanju da ,,mi imamo samo jednog Boga Oca” (1 Kor. 8:6).

 

Pavle se nikada nije odrekao ideje da, kada se odnosi na Boga, jedan podrzumeva brojčano jednog. On očigledno nije napustio njegov Jevrejski monoteizam kada je izjavio u pismu Timotiju: ,,Jer je jedan Bog, i jedan posrednik Boga i ljudi, čovek Hristos Isus” (1 Tim. 2:5). Ovde, samo jedna osoba, Otac, proglašena je jedinim Bogom. U istoj rečenici, drugi pojedinac je nazvan čovek Isus Hrist. Ovo nameće značajan pritisak Trijadologiji. Pavle se drži istog verovanja u svom pismu crkvi na Efesu. On priča o ,,Bogu Gospoda našeg Isusa Hrista, Oca slave” (Efes. 1:17) i idalje u poglavlju pisma brani svoje tvrdnje da postoji ,,Jedno telo, jedan duh … Jedan Gospod, jedna vera, jedno krštenje, jedan Bog i Otac svih”( Efes 4:4-6). Svi smo razumeli da je ,,jedan Duh” i ,,jedna Nada” ustvari numerički broj jedan. Ali Gospod, za Pavla je takođe jedan u matematičkom smislu. On je ,,Otac od našeg Isusa Hrista, Mesije”. Pavlovo shvatanje nije drugačije kada piše Galatima: ,,Ali posrednik nije jednog; a Bog je jedan” (Gal. 3:20).

 

U Pavlovim spisima nalazi se izvanredna konzistentnost kada se priča o Bogu kao jednom biću, nazvanim Ocem Isusovim. Kazati da je Pavle učinio prebacivanje verovanja u više personalno biće može biti problematično. Njegove verničke deklaracije su jasne podjednako sa neograničenim monoteizmom Isusa i celim Jevrejskim nasleđem koje su delili.

 

Kada Pavle insistira na tome da ,,ne postoji više Bogova od jednog”, on ide dalje u objašnjavaju, ,,Ali nema svako razuma” (1 Kor. 8:7). U iskušenju smo da pomislimo da se nije mnogo toga promenilo od prvog veka. Sažetimanjem Pavlovih tvrdnji koje stoje u Prvoj poslanici Korićanima 8:4, 6, dobijamo izjavu da ,,ne postoji više od jednog Boga”. Trijadolozi se moraju pokloniti ovom čistim monoteizmom. Možda polemika Tomasa Džefersona protiv Trijadološke dogme i nije toliko stroga. On je to posmatrao kao odstupanje od ,, prave religije koju je Isus osnovao u savezu sa Bogom i prelazak na nerazumljiv politeizam”. Pišući Džaredu Sparksu, prijatelju ministra, on žali za rastom dogme koji je usledio a koju je on nazvao ,, hokus pokus fantazma Boga u liku Kerbera (pas sa tri glave iz Grčke mitoligije koji čuva vrata koja vode do Hada), sa jednim telom i tri glave”.12

 

Pavle je crkvi u Korintu ukazao na njegovu bojazan: ,,Ali se bojim da kako kao što zmija Evu prevari lukavstvom svojim tako i razumi vaši da se ne odvrate od prostote koja je u Hristu. Jer ako onaj koji dolazi drugog Isusa propoveda kog mi ne propovedasmo, ili drugog Duha primite kog ne primiste, ili drugo jevanđelje koje ne primiste, dobro biste potrpeli” (2 Kor. 11:3,4). Mi smatramo da misao da je Bog jedno sama po sebi predstavlja jednostavnost. Bog koji je dve ili tri osobe a samo jedno biće jeste kompleksna misao do ekstrema. Jedan od mnogih problema Trojstva predstavlja činjenica da su u Bibliji Isus i Bog očigledno dve posebne osobe u modernom smislu npr. dve individue kao što su bilo koji otac i sin.

Nisu bez razloga, reči Pavlove bile ranjive kritici zato što se nekad mogu drugačije protumačiti. Ovo je dolilo ulje na vatru u kontroverziji Trojstva. Petar nas je upozorio da se mogu naći u Pavlovim spisima, u kojima imaju neke stvari teške razumeti, koje nenaučeni i neutvrđeni izvrću, kao i ostala pisma, na svoju pogibao”. (2 Pet. 3:16) Ako je to tako onda imamo više razloga bazirati Pavlovu doktrinu Boga u njegovim verničkim deklaracijama. Ne treba da tražimo drugo objašnjenje u njegovim spisima i nejasnim postupcima u kojem on definiše Svevišnjeg.

 

 

1 Ovo je jasno predstavljeno u njegovim deklaracijama u 1 Kor.8:4,6; Efe. 4:6 i 1 Tim. 2:5. U drugim oblastima njegove teologije, kao što je odnos Zakona prema novom Jevrejskom i Nejevrejskom društvu, Pavle je odmah odstupio od farisejskog učenja. Kao Farisej, on nije mogao pisati Galatima 3 i 4. Pod inspiracijom vaskrslog Isusa on proglasava Zakon o Mojsiju privremenim. Pavlova ravnodušnost prema Mojsijevom Zakonodavstvu o obrezivanju jasno dokazuje istu tu činjenicu.

2 The Doctrine of the Person of Christ (Duckworth, 1925),48.

3 A Pilgrim's Further Progress: Dialogues on Christian Teaching (Blackwell, 1943),40-42.

4 Bishop Hurd, Sermons Preached at Lincoln's Inn, 2:287, citiran od strane John Wilson-a u Unitarian Principles Corifirmed by Trinitarian Testimonies, 321.

5 God in Three Persons (Tyndale House Publishers, 1984), 24.

6 Isto.

7 Isto, 26

8 Isto.

9 Isto, 27

10 Pinchas Lapide, Jewish Monotheism and Christian Trinitarian Doctrine, 40.

11 Isto.

12 C.B. Sanford, The Religious Life of Thomas Jefferson, 88, 89.