Lukino shvatanje Isusovog porekla

 

Luka, lekar, je bio pažljiv istoričar i sposobni posmatrač. Bio je vatreni sledbenik i evanđelista apostolskog hrišćanstva. Kako je sam objasnio u uvodu u svoju prvu knjigu, on je imao nameru da ispita i dokumentuje hrišćansku veru kao što ju je on poznavao, konsultujući svedoke koji su lično poznavali Isusa (Luka 1:1-4). U svojoj drugoj knjizi, Delima apostolskim, Luka navodi da je proveo dosta vremena sa Pavlom dok su putovali zajedno. Bilo bi veoma neobično da se Pavle i Luka nisu slagali oko pitanja Isusovog porekla. U svom navođenju čuda bezgrešnog začeća Isusa, on uopšte ne pominje da je Isus postojao pre toga. On opisuje čudesno začeće ljudske osobe u utrobi svoje majke. Luka je napisao cele dve knjige u Bibliji (čime je Novom Zavetu doprineo više od bilo kog drugog pisca) bez bilo kakve naznake da veruje u prethodno postojanje drugog člana Trojstva. Kada je anđeo Gavrilo najavio Mariji dolazak dugo očekivanog Mesije, on je nju obavestio "rodićeš Sina, i nadeni Mu ime Isus. On će biti veliki... i daće Mu Gospod Bog presto Davida oca Njegovog" (Luka 1:31, 32). Gavrilo je govorio o budućoj slavi koja će biti stečena dobijanjem prestola Isusovog slavnog pretka. Anđeo ne daje naznake da će Marija u sebi nositi telo onoga koji je prethodno postojao kao Bog ili superiorni anđeo. Dobra vest je da će ona začeti i roditi sina, koji će biti Sin Božji kao i Sin Davidov. Lukina vera, kao i vera hrišćanske zajednice, za koju je pisao, ne može biti jasnije definisana.

 

Luka je zabeležio da će Marijin sin biti začet čudesnim putem, posebnom božanskom intervencijom. "Duh Sveti doći će na tebe, i sila Najvišeg oseniće te; zato i ono što će se roditi biće sveto, i nazvaće se Sin Božji" (Luka 1:35). Ovde nema ni reči o "večnom Sinu"; samo da će se potomak zvati Sin Božji zbog čuda koje je Bog izveo u njoj - čuda koje direktno uključuje Jednog Boga u rođenju jedinstvenog ljudskog bića, obećanog izraelskog Mesije.

 

U ovim stihovima nam je, preko Božjeg izaslanika, predstavljena jasna izjava o poreklu Isusa, Sina Božjeg. Čudotvorno začeće je, po Luki, neposredan razlog da Isus bude Sin Božji. I zato (Luka 1:35) - zbog Marijinog začeća kroz moć Božjeg Svetog Duha - će Isus biti nazvan Sinom Božjim. Francuski komentator ovog pasusa lepo prevodi grčko dio kai, kao "c 'est precisement pourquoi ("upravo zato", "baš iz tog razloga") će se on zvati Sin Božji.8

 

Nije teško videti da je Lukin pogled na Isusovo poreklo odstupanje od tradicionalne ideje da je onaj koji je već postojao kao Bog i Sin Božji ušao u Marijinu utrobu. Ukoliko je tako, začeće isusa nije razlog da se on smatra Sinom Božjim. On bi već bio Sin Božji. Alfred Plummer iskreno procenjuje Lukovo gledište Isusovih početaka: "Titula `Sin Najvišega`" (1:32) prikazuje bliski odnos između Isusa i Jehove, ali ne i da je on božanski Sin iz Trojstva."9 Autor usmerava našu pažnju na činjenicu da se hrišćani takođe nazivaju "sinovi Najvišega" (Luka 6:35), ali ih to ne čini božanskim večnim bićima. Samo pod uticajem doktrine Trojstva i iskrivljenja hebrejske upotrebe naziva "Božji Sin" mnogi Lukinom viđenju pripisuju značenje "Bog, Sin" koje je nepoznato Luki.

 

 

 

     Još jedno otvoreno mišljenje da Luka nije mislio da je Isus postojao pre svog rođenja dolazi od vodećeg rimokatoličkog naučnika, Raymonda Browna. On naglašava činjenicu da Matej i Luka "ne pokazuju znanje o prethodnom postojanju; za njih je izgleda začeće postajanje Božjeg Sina."10 Brown ističe da tradicionalni koncept preegzistencije znači da je Isusovo začeće odvajanje od postojanja u obliku Boga i početak ovozemaljske karijere, ali ne i začeće Božjeg Sina. Ipak, za Luku, Isus počinje da postoji u Marijinoj utrobi - "začeće je kauzalno povezano sa postojanjem božanskog sina."11 Isus je začet kao Božji Sin na svom začeću. Luka nije smatrao da je Isus živeo pre nego što je postao čovek. Luka, stoga nije mogao verovati u Trojstvo u Bogu.12

 

Odnoseći se na reč "zato" u Luki 1:35, Brown govori sa "ona uključuje određenu kauzalnost."13 Činjenica da je Isus Sin Božji je izvedena iz čudesnog začeća. Ovo je, po njegovim rečima, "sramota za mnoge ortodoksne teologe, zato što u tradicionalnoj inkarnacionoj teologiji začeće Svetim Duhom ne izaziva pojavu Sina Božjeg."14 Brown zatim pominje teologe koji "pokušavaju da izbegnu kauzalnu vezu koju donosi `zato` u Luki 1:35 tako što tvrde da začeće deteta ne izaziva postojanje Sina Božjeg."15 Brown smatra da ne može da se složi sa njima. Ono što je Brown obelodanio je jednostavno nevoljnost prosečnog istraživača Biblije da prizna da se Sveto Pismo, u ovoj kritičnoj temi porekla i prirode Isusa, ne slaže sa onim što su on ili ona prihvatili kao istinu bez pažljivog proučavanja.

 

Zaključci nikejskih a kasnije kalcedonijskih sabora su komplikovani i zbunjujući, dok je Lukino viđenje upravo suprotno. Po njemu, Isus je bio čovek koji je postojanje i ličnost dobio od svoje majke, Marije, koja je potomkinja Davida. Ako on nije potpuni čovek, kako može biti obećani Mesija, potomak Avrama i Davida? Kako osoba koja potiče od večnosti može biti potomak Davida u bilo kom razumnom smislu? Viđenje zagovornika Trojstva izgleda da eliminiše njegovo poreklo od Davida, a time i njegovu tvrdnju da je Mesija.

Da li bi koncept druge osobe u Bogu, božanskog bića koje postaje bespomoćni fetus u utrobi svoje majke, Marije, dok sve vreme zadržava svoje božanstvo, imao ikakvog smisla za Luku? Ukoliko su Pavle, Petar ili Marija, sa kojima se Luka sigurno temeljno savetovao pre nego što je sastavio svoju priču o prvobitnoj veri, imali bilo kakva otkrovenja data od Boga, zar Luka ne bi bar pomenuo taj jedinstveni događaj? Moramo se prisetiti da učenje Trojstva zvanično tvrdi da je Isus posedovao "neličnu ljudsku prirodu" (doktrina koja se tehnički naziva "anhipostazija"), ali da nije bio ljudska osoba. Ovo poricanje potiče iz pogrešne premise da je Isus Bog, i večni član Trojstvenog Boga. Argument je sledeći: Ukoliko je Isusov ego, središte njegove ličnosti, Bog, onda to mora značiti da ljudski element u njemu ne može biti drugi ego niti svest. Stoga se mora reći da je njegova ljudskost zapravo "nelična ljudska priroda." Reći da je Isus imao drugi ljudski ego bi od njega načinilo dve osobe.

 

Ni jedna od ovih neobičnih kompleksnosti nije poznata bilo kom piscu Svetog Pisma. Značajno je da Gavrilo, Luka i Mateja, baveći se Isusovim poreklom, uopšte ne primećuju navodnu večnu preegzistenciju Božjeg Sina koji je postao čovek, i nisu svesni nikakvih kompleksnosti Spasiteljeve ljudskosti. Sudeći po današnjim religijskim standardima i mišljenjima mnogih teologa, Gavrilo, Luka i Mateja bi bili veoma neortodoksni i čak bi mogli biti optuženi da nisu Hrišćani.

 

8 S. Lyonnet, "L'Annonciation et la Mariologie Biblique," u Maria in Sacra Scriptura (Acta Congressus Mariologici-Mariani in Republica Dominicana anno 1965 Celebrati, Rome: Pontificia Academia Mariana Internationalis, 1967), 4:59-72. Luka nam predstavlja Isusa koji je potpuno čovek, bezgrešno začet, i stoga vredan naziva Sin Božji.

9 Gospel According to S. Luke, International Critical Commentary, 23.

10 The Birth of the Messiah, 31, fn. 17.

11 Isto, 291.

12 U nedostatku pominjanja preegzistencije Isusa u Luki-Delima, ne bi bilo uputno tražiti referencu o prenatalnom postojanju u Luki 10:18. Isus ovde možda govori o spuštanju Satane kako bi uzvratio napad Isusovom egzorcizmu, ili Isus ima viziju Sataninog eshantološkog pada "znajući da vremena malo ima" (Otkr. 12:12), ili njegovog konačnog poraza po dolaski Carstva. 13 Isto 14 Isto 15 Isto