Isus, čovek

 

Najraniji Isusovi sledbenici su se izgleda posebno trudili da naglase njegovu ljudskost. Ovo je naročito tačno kad govorimo o Poslanici Jevrejima. "Budući, pak, da deca imaju telo i krv, tako i On uze deo u tome... Zato beše dužan u svemu da bude kao braća, da bude milostiv i veran poglavar sveštenički." (Jevrejima 2:14, 17). Pošteno je pitati: Kako je mogao biti iskušavan kao i mi, delio krv i meso, i bio u svemu kao njegova braća, ukoliko nije bio potpuno smrtno ljudsko biće kao i svi mi? Biće koje je Bog stavio u ljudsko telo ili ono koje je potpuno Bog i čovek nije ljudsko biće. Rimokatolički pisac Thomas Hart se otvoreno suočava sa problemom koji postavlja doktrina Trojstva kada primećuje da:

 

                    Kalcedonijska formula (odluka sabora koja proglašava Isusa i Bogom i čovekom) čini pravu ljudskost nemogućom. Saborna definicija govori da je Isus pravi čovek. Ali ako u njemu postoje dve prirode, jasno je koja će biti dominantna. I odjednom Isus postaje jako različit od nas. On je svezejući, svemoćan, sveprisutan. On zna prošlost, sadašnjost i budućnost... On tačno zna šta svako misli i šta će da uradi. Ovo je daleko od običnog ljudskog iskustva. Isus je iskušan, ali ne može da zgreši zato što je Bog. Kakvo je to iskušenje? Ima veoma malo zajedničkog sa mukama koje mi poznajemo.21

 

Kao vrhovni sveštenik, "prorok", i potomak Avrama i Davida, Isus nije prevazišao granice ljudskosti, iako je jdinstven kao Sin Božji. Pavle poredi Isusa sa prvim ljudskim bićem, Adamom, kako bi uspostavio Isusov položaj kao Mesije. Napisao je Korinćanima: "Jer budući da kroz čoveka (Adama) bi smrt, kroz čoveka (Isusa) i vaskrsenje mrtvih... Prvi čovek Adam postade u telesnom životu, a poslednji Adam u duhu koji oživljuje... Prvi je čovek od zemlje, zemljan; drugi je čovek Gospod s neba" (1. Kor 15:21, 45, 47). Adam je načinjen od prašine sa zemlje. Isus potiče od moći Boga aktivne u Mariji, i ponovo će se pojaviti u Drugom dolasku kao životvorno biće koje je postao svojim vaskrsenjem.

 

Ne postoje dokazi da je bilo koji od Apostola izmisio novi pogled na Isusa kao Boga. Pavle poznaje samo Mesiju koji je čovek, poslednji Adam. On pravi kategoričnu razliku između njega i njegovog Oca u svom prvom pismu Timotiju. U klasičnoj izjavi o hrišćanskoj veri on kaže: "Jer je jedan Bog, i jedan posrednik Boga i ljudi, čovek Hristos Isus" (1. Tim. 2:5). Ovo je odličan sažetak hrišćanske vere. Da bi sprečio bilo kakvu nejasnoću između Boga i čoveka, on upoređuje Jednog Boga sa čovekom Mesijom. I ne samo to, on postavlja verovanje u Jednog Boga i čoveka Mesiju kao osnovu za znanje o istini koja vodi spasenju (1. Tim. 2:4, 5). Pavlovo povezivanje spasenja, znanja istine i odgovarajućeg razumevanja identiteta Boga i Isusa ne sme biti zanemareno. Posle vaskrsnuća Petar takođe ne poznaje drugog Mesiju osim "čoveka Isusa". On Spasitelja predstavlja svojim sunarodnicima rečima: "Ljudi Izrailjci! Poslušajte reči ove: Isusa Nazarećanina, čoveka od Boga potvrđenog..." (Dela Ap. 2:22). Luka citira Pavlovu izjavu grcima: "Jer je postavio dan u koji će suditi vasionom svetu po pravdi preko čoveka koga odredi" (Dela Ap. 17:31). I Petar i Pavle opisuju vaskrslu osobu, Mesiju kome je suđeno da će se vratiti da sudi i vlada. Isus je još uvek definisan kao čovek. Deo je Božje beskonačne mudrosti da presuđivanje poveri čoveku koji je iskusio život zajednički za sve ljude.

 

Novi Zavet je pun jasnih izjava o čoveku Isusu koji je morao da bude iskušan u svim pogledima, baš kao i mi (Jevrejima 4:15). Neko ko je potpuno čovek i potpuno Bog ne može biti skroz čovek.

 

Ovo je koren problema Trojstva. Potpuna je nemogućnost, u biblijskom pogledu, pomešati Jednog Boga i ljudsko biće. Koliko god Bog dao duha smrtnom čoveku, i koliko god Isus postao uzvišen, čovek je, u biblijskom pogledu, prašina oživljena duhom, a ne telo i odvojena duša, što je grčka ideja.22 "Ljudsko biće" po definiciji karakteriše smrtnost, podložnost propadanju i smrti. "I kao što je ljudima određeno jednom umreti..." (Jevrejima 9:27). Isus je pretrpeo konačnu sudbinu svakog čoveka - nije morao da umre, budući da nije počinio ni jedan greh. Bez obzira, snoseći kaznu za grehe čovečanstva, umro je. Bog ne može da umre. Moramo naglasiti stav: Spasitelj koji je Bog ne može umreti, pa stoga nije umro zbog naših greha. Činjenica da je Isus umro zbog naših greha je samo po sebi dokaz da on nije bio Bog. Očigledno je da je neodrživo tvrditi da je besmrtni Bog umro! Oni koji tvrde da je samo Isusovo telo umrlo upadaju u zamku jer govore da sam Isus nije umro. Svi takvi argumenti koji su bazirani na dualnosti su u svakom slučaju nebiblijski. Glavna poenta na kojoj se održava cela vera je da je Isus umro.

 

Isus je ceo život proživeo pod ograničenjima ljudskog bića. Postao je besan i umoran (Marko 3:5; Jovan 4:6), iako nikada nije zgrešio. Morao je da se nauči poslušnosti kroz svoje patnje (Jevrejima 5:8). Nije mogao da se povuče u božansku mentalnu kapsulu kako bi pobegao od teškoća i borbe svakodnevnog života. Po sopstvenom priznanju nije posedovao svo znanje: nije znao dan svog povratka (Marko 13:32). Kao dete, morao je da se nauči mudrosti (Luka 2:52). Jednom prilikom je morao da pita sledbenike "Ko se to dotače mojih haljina?" (Marko 5:30). Jecao je (Jovan 11:35) i osećao obeshrabrenost. Očigledno je da nije posedovao osobine sveznanja (Marko 13:32), sveprisutnosti (Jovan 11:32) i besmrtnosti koje su nezaobilazne karakteristike božanstva.

 

Jevreji i hrišćani u prvom veku su tražili čoveka, Mesiju, da uvede novi poredak na zemlji iz obećane zemlje. Odluka teologa iz četvrtog i petog veka da je jedinstveno ljudsko biće koje se zvali Isus "sam Bog od samog Boga" bi bila šokantna za hrišćanski zajednicu u prvom veku koja je imala jasnu ideju u Mesijinom poreklu. "Jer je poznato da Gospod naš od kolena Judina izađe" (Jevrejima 7:14). Matej beleži očekivanja jevrejskog naroda i pretnju koju su predstavljali po bezbožničku vlast (Matej 2:26). Bezbožnički vladar, Irod, je bio duboko zabrinut kada je čuo da istočnjački mudraci tragaju za onim koji treba da bude rođeni kralj Jevreja. Svaka nova dinastija bi ugrozila njegovu vlast. Irod se kod visokih sveštenika i pisara raspitao gde taj Mesija treba da bude rođen. Mateja beleži njihov odgovor: "U Vitlejemu judejskom... I ti Vitlejeme, zemljo Judina! Ni po čem nisi najmanji u državi Judinoj; jer će iz tebe izići čelovođa" (Matej 2:5,6). Sve je ovo opštepoznato. Prevod u verziji kralja Džejmsa o Mesijinom "večnom poreklu" u Miheju 5:2 (citiran u Mateji 2:6) ne treba da nas zavara. Premisa Mesije se može pratiti do "večnih vremena..."23 Mesija će poteći iz plemena Judinog da nasledi presto njegovog oca Davida. Jevreji su tragali za ljudskim oslobodiocem, kome je podarena božanska mudrost i moć (Isaija 11:1-5), ali svakako ne za Bogom koji će postati čovek.

O ovoj poslednjoj ideji Stari Zavet ništa ne govori. Vaskrsnuće večnog bića umanjuje čudo koje je Bog učinio kroz ljudsko biće i za celo čovečanstvo. Činjenica da se Bog tako divno poneo prema ljudskim bićima, omogućavajući ljudskom biću da osvetli stazu do spasenja, postavlja besmrtnost na dohvat ruke svakog čoveka. Danas hrišćani veruju u lažnu nadu nejasnog obećanja Raja posle smrti. Apostolska nada se oslanja na činjenicu da je njihov obećani oslobodilac, smrtnik, pobedio smrt tako što je podignut iz groba. Štaviše, on je obećao da će da se vrati na zemlju kako bi verne nagradio mestom u svom mesijanskom Carstvu24 i kako bi obnovio sjaj Izraela. Goruće pitanje koje su sledbenici postavili Isusu pre nego što je odveden do desne ruke Oca ne može biti bolje: "Hoćeš li sad načiniti carstvo Izrailjevo?" (Dela apost. 1:6). On je odgovorio da nije na njima da znaju kada će se dogoditi taj veličanstveni događaj. Isus je potvrdio da je suđeno da će se dogoditi, kao što su proroci prorekli. Vremenski faktor ostaje neizvestan.25

 

Heroj koji je poznat tim najranijim hrišćanima nije bio Bogočovek. On je bio najbolji sin Izraela, izdanak Davidovog porodičnog stabla, najistaknutiji od sve Judine dece, ipak jedinstveno Sin Božji od svog začeća. On je propovedao među njima, umro i ponovo ustao. Njegova karijera je u njima inspirisala istu ideju o vaskrsnuću. Drastično nova slika Spasitelja će se pojaviti u postbiblijskim vremenima. Taj kasniji "Isus" crkvenih sabora koga su prihvatili vernici u četvrtom i petom veku je čudno iskrivljenje stvarnog ljudskog Isusa iz Jevanđelja. Uprkos protestima, Isus je u ovoj novoj zvaničnoj veri samo izgledao kao čovek. Njegov stvarni "ego", tvrđeno je, je večno biće iz Trojnog Boga. Izgleda da je Isus sabora progutao stvarnog, istorijskog, ljudskog Mesiju iz hrišćanskih zapisa.26

 

Skromni drvodelja iz Nazareta bi bio bolji vodič do istine od odluka sabora koje je nadgledao rimski car koji nije bio u stanju da donese odluku o dalekosežnom pitanju Isusovog identiteta, On nije obraćao mnogo pažnje na to što sam Isus nikada nije tvrdio da je Bog. Sabori nas ne obaveštavaju da Isus nije učinio ništa da uzurpira vlast Jednog Boga Izraela i da se složio sa svojim sunarodnicima Jevrejima da je Bog samo jedna osoba (Jovan 5:44; 17:3; Marko 12:29).

 

Jednom kada je Mesiji oduzeta smrtnost i ljudskost, istorijska istina je pomračena. Orijentalni koncept reinkarnacije je načinio prvi upad pod maskom inkarnacije. Grčke spekulacije i mitologija su ušle u veru na zadnja vrata sa razornim posledicama. Vredi ponoviti komentar Kanona Groudg-a: "Kada su grčki i rimski umovi, umesto hebrejskih počeli da dominiraju crkvom, nastala je katastrofa u doktrini i praksi od koje se nikada nismo oporavili".27

 

 

21 To Know and Follow Jesus (Paulist Press, 1984),46.

22 D.R.G. Owen, "Body and Soul in the New Testament," in Readings in Christian Theology, ed. MJ. Erickson (Baker Book House, 1967), 86: "U hebrejskom razmišljanju, kao što smo videli, reč koja je prevedena kao `duša` stalno stoji kao lična zamenica i znači sebe, a fraza `telo i duša`označava hebrejsku ideju da je čovek `oživljeno telo` a ne grčko gledište da je `inkarnirana duša`

23 Videti NEB i The New International Commentary on Mihej 5:2 (Grand Rapids: Eerdmans, 1976), 343. Isti hebrejski izraz se nalazi i u 5. knj. Mojsijevoj 32:7 (y'mot olam). y'may olam se pojavljuje u Mih. 7:14; Amos 9:11; Isa. 63:9, II. The Hastings Bible Dictionary (Edinburgh: T&T Clark, 1912), extra vol., 696, prevodi izraz u Mih. 5:2 kao "davna starina" dodajući da "večna vremena" pogrešno ukazuje na večnu preegzistenciju Mesije. Takođe pogledati Cambridge Bible for Schools and Colleges: "Očiglednije i savršeno odgovarajuće u kontekstu, (poreklo se odnosi na) to što on potiče iz stare Davidijanske porodice - Amos 9:11, gde se `večna vremena` očigledno odnose na vladavinu Davida".

24 Otkr. 2:26; 3:21; 5:10; 20:1-4; 1 Kor. 6:2; Mat. 19:28; Luka 22:28-30; 2 Tim. 2:12.

25 Isto očekivanje se nalazi u Delima 3:21.

26 Citiraću viđenje Martina Wernera da je "dogma Hristovog božanstva Isusa pretvorila u helenističkog Boga-pokajnika, pa je istorijski Isus potpune nestao iza mita koji se propagira" (Formation of Christian Dogma: An Historical Study of Its Problems, A& C Black, 1957,298).

27 "Poziv Jevrejima," u zbirci eseja Judaism and Christianity (Shears and Sons, 1939). Odstupanje od biblijske istine prema paganizmu ima svoje korene u filozofskim spekulacijama crkvenih otaca u drugom veku. Videti dalje na str. 137.