Da li su Isusovi sledbenici mislili da j

Da li su Isusovi sledbenici mislili da je on Bog?

,,Pavle nikada ne izjednačava Isusa sa Bogom" - Profesor M.R. Metjuz.

Ukoliko je priča o Isusovom životu istinita, onda je njegova božanska priroda bila najstrože čuvana tajna njegove majke. Susedi koji su celog života poznavali Isusa i njegovu porodicu su bili zaprepašćeni njegovom sposobnošću i mudrošću, ali i uvređeni autoritetom sa kojim je propovedao. Njihova reakcija na njegovo učenje i čudotvorne moći je bila puna skepticizma. Oni su se pitali:"Nije li ovo drvodeljin sin? Ne zove li se majka njegova Marija, i braća njegova Jakov, i Josija, i Simon, i Juda? I sestre njegove nisu li sve kod nas? Otkud njemu ovo sve? I sablažnjavahu se o Njega." (Mateja 13:55-57). Oni su očigledno smatrali da je on sličan njima, član ljudske porodice koja se sastoji od braće i sestara, sin dobro poznatog zanatlije u lokalnoj zajednici.

Njegova najbliža porodica očigledno nikada nije mislila da će Isus tvrditi da je Bog. U jednom trenutku su ga zamolili da napusti svoje rodno mesto zbog stalne opasnosti po njihovu bezbednost. Jovan priča tu priču:

"I potom hođaše Isus po Galileji; jer po Judeji ne htede da hodi, jer gledahu Jevreji da Ga ubiju." Zbog toga su mu njegova braća rekla: "Tada Mu rekoše braća Njegova: Iziđi odavde i idi u Judeju, da i učenici Tvoji vide dela koja činiš; Jer niko ne čini šta tajno, a sam traži da je poznat. Ako to činiš javi sebe svetu. Jer ni braća Njegova ne verovahu Ga " (Jovan 7:1-5).

Čak i kada uzmemo u obzir da Isusova porodica nije prihvatala njegove tvrdnje, ništa nas u priči ne navodi da pomislimo da su oni odbacili Isusa zato što je mislio da je Bog. Ni jedno od jevanđelja ne pominje da je Mesijina porodica imala bilo kakvu informaciju da je on Bog - informaciju koja bi napravila jaz između njih i njega.

Luka, predstavljajući hrišćansku veru Teofilu, ne govori ništa o Isusovoj božanskoj prirodi.On ga naziva Božjim Sinom, ali samo zato što ga je rodila devica (Luka 1:35). "Božji Sin" (ne "Bog, Sin") je takođe priznata mesijanska titula. Ukoliko je Luka razgovarao sa Isusovom majkom kako bi potvrdio priču o bezgrešnom začeću, ili ona nije pomenula ništa o Isusovoj božanskoj prirodi, ili je Luka to smatrao nevažnim. Da li je moguće da mu ideja o Isusovoj preegzistenciji u Bogu nije nikada pala na pamet? Da je Marija sebe smatrala Bogorodicom, ona bi sigurno pomenula tu činjenicu.

Za nekoga ko je odgajen u modernoj hrišćanskoj sredini je veoma prirodno da prihvati ideju Boga koji se sastoji od dve ili tri osobe, iako niko do sada nije uspeo da pruži logično objašnjenje kako tri osobe od kojih se svaka naziva "Bog" mogu zapravo biti "jedan Bog".To je deo religijskog nasleđa. Verovati drugačije nosi rizik od označavanja kao opasnog jeretika. Za rane hrišćane, međutim, ideja o drugoj osobi unutar Boga je bila nezamisliva. Raymond Brown, rimokatolički teolog, koji po učenju sigurno nije protivnik Trojstva, je izjavio da Mateja i Luka "ne pokazuju da imaju bilo kakvog znanja o Isusovoj preegzistenciji; izgleda da je za njih začeće bilo dostojno Sina Božjeg."[1] Ukoliko Isus nije postojao pre toga onda ne postoji večni Sin. Ne postoje nikakvi dokazi da su Matej i Luka verovali u Trojstvo Boga.

Moramo razmotriti metod koji zastupnici Trojstva koriste kako bi se nosili sa ovim problemom - široko priznatim nedostatkom čvrstih dokaza za koncept Trojstva ili Dvojstva u Bibliji.

Zagovornici Trojstva, kao što je Warfield, se slažu da "Pisci Novog Zaveta sigurno nisu bili svesni da utiru put neobičnim bogovima. Po njihovoj sopstvenoj proceni, oni su obožavali i proglasili samo jednog Boga Izraela i nisu isticali Njegovo jedinstvo ništa manje nego sam Stari Zavet." Ali dalje izjave Warfielda su začuđujuće:

Jednostavnost i sigurnost sa kojom pisci Novog Zaveta govore o Bogu kao Trojstvu ima, međutim, dalje implikacije. Ukoliko ne postoji osećaj novoga kada govore o njemu, to je nesumnjivo delom zbog toga što govoriti o njemu više nije novo. Drugim rečima, jasno je da dok čitamo Novi Zavet mi nismo svedoci rađanja novog koncepta Boga. Ono što srećemo je čvrsto ukorenjen koncept Boga. Doktrina Trojstva se u Novom Zavetu ne pojavljuje u začetku, već kao potpuno oformljena.[2]

Po Warfieldu, ovo je stanovište zagovornika Trojstva: 1) Mi verujemo u Boga koga čine tri osobe. 2) Ta doktrina nije razvijena u Novom Zavetu. 3) Mora da je već bila uspostavljena doktrina u vreme kada je Novi Zavet napisan i više nije smatrana predmetom diskusije zbog široke prihvaćenosti.Iako nikada nije pomenuta po imenu, ti pisci pišu sa "jednostavnošću i sigurnošću" o toj bezimenoj, neobjašnjenoj doktrini. Warfield je očigledno ohrabren pomišlju da u Hebrejskoj Bibliji (postoje) određena ponavljanja imena Boga što izgleda kao razlikovanje Boga od Boga".[3] Jedan takav primer nalazimo u Psalmima 110:1, ali on očigledno nije pogledao hebrejski tekst u kome je, kao što smo videli, jasno napravljena razlika između Boga i Mesije koji nije Bog.

Iz uvida u reči Isusovih sledbenika, njegove porodice i poznanika se zaključuje da je cela premisa Warfieldovog argumenta neodrživa. Oni koji su intimno poznavali Isusa su ga sigurno smatrali čovekom koji se ne može porediti ni sa jednom drugom ljudskom osobom. Ali oni nisu mislili da je on Bog Izraela. Kako to da Luka, na primer, ne govori ni reč o onome što bi moralo biti najrevolucionarniji religijski koncept ikada zamišljen u jevrejsko-hrišćanskoj zajednici? Ideja da je u nekom trenutku u svojoj karijeri čovek odjednom otkrio da je Bogočovek iz Trojstva bi bila povod za široku diskusiju. Propust da se ovakav izuzetan događaj zabeleži bio bi isti kao da se u istorijskim knjigama u SAD ne pomenu očevi nacije ili Građanski rat, ili kao kada bi Britanski istoričari ignorisali 1. i 2. Svetski rat i Vinstona Čerčila. Ideja je nazamisliva. Čudnovata ideja da je Isus Bog bi izazvala veliki doktrinarni prevrat koji zaslužuje nejveću pažnju. Ne bi se mogla tiho ušunjati u umove monoteistične jevrejske zajednice. Novi koncept Božanstva bi sigurno pokrenuo burnu kontraverzu.

Petrova izjava vere

Petru je data odlična prilika da se izjasni o Isusovom identitetu kada ga je Isus pitao: "A vi šta mislite ko sam ja?" Petar je odgovorio "Ti si Hristos (Mesija), Sin Boga Živoga." Isusov odgovor na ovu slavljenu izjavu je ključ za razumevanje celog Novog Zaveta. Isus je pohvalio Petrovu izjavu rečima:"Blago tebi, Simone sine Jonin! Jer telo i krv nisu to tebi javili, nego Otac moj koji je na nebesima." (Mateja 16:15-17). Petrova definicija Isusovog identiteta je jednostavna i jasna.To je definicija koja se stalno podvlači u Novom Zavetu.To je takođe i osvežavajuće jednostavna izjava Isusovog sledbenika koji nije svestan kompleksnosti Trojstva. Na žalost, ova centralna hrišćanska izjava je ozbiljno pogrešno shvaćena. Uz potpuno zanemarivanje biblijskog značenja termina "Božji Sin", smatralo se da je Petar hteo da kaže "sam Bog".

Treba prepoznati da dodavanje termina "Sin Boga Živoga" na titulu "Mesija" (Matej 16:16) ni na koji način ne menja činjenicu da je Isus bio u potpunosti čovek. Paralelni pasusi u Jevanđeljima po Luki i Marku (Luka 9:20; Marko 8:29) beleže Petrovo priznavanje Isusa kao "Hristosa Božjeg" i jednostavno kao "Hristosa", respektivno. Ovi pisci nisu osećali potrebu da dalje pojačavaju titulu. Ovo dokazuje da fraza "Sin Boga Živoga" koju je dodao Mateja ne utiče dramatično na Isusov identitet. "Sin Božji" je zapravo sinonim za Mesiju baziran na Psalmima 2:2, 6, 7:Mesija (miropomazani) = Kralj = Sin Božji. Obe titule - i Mesija i Božji Sin ukazuju na očekivanog Davidovog Sina, Kralja Izraela. Božji Sin je Novozavetni ekvivalent Kralja Izraela (Jovan 1:49). Solomon je takođe bio "Božji Sin" (2. knj. Samuilova7:14), kao što je to i kolektivno cela nacija Izraela (2. knj. Mojsijeva4:22). Jako je značajan i Osija 1:10, gde će Izrael posle svoje buduće obnove biti vredan iste titule koju je Petar dao Isusu "Sinovi Boga Živoga."

Budući da je jevrejski narod nestrpljivo iščekivao obećanog Mesiju. Faktor Isusovog mesijanstva kojim je napravio prekršaj je Isusovo insistiranje da mora da umre umesto da zbaci rimski jaram. Samo će se kroz uskrsnuće i njegov povratak na zemlju uspostaviti njegovo obećano kraljevstvo. Istina je da Petar sporo shvata da Mesija mora prvo da umre. Bez obzira na to, Isus ga je toplo pohvalio zato što je razumeo da je njegov učitelj zaista Mesijanski Božji Sin. Petar je imao privilegiju da čuje poruku koju je Isus dao Izraelu. On je bio svedok njegovih isceliteljskih čuda; on je bio prisutan kada je Isus zbunio religijske vođe svojom superiornom mudrošću; on je video moć koju je imao nad demonima, i mrtve koji su vaskrsli. On je mogao da pogleda Stari Zavet i da vidi kako je Isus tačno ispunio mnoga proročanstva koja se tiču predskazanog Spasitelja nacije. Ono što je Bog otkrio Petru je bazirano na čvrstim dokazima koji se mogu potvrditi. A priznanje Isusa za Mesiju je postalo za sva vremena temelj crkvene vere (Matej 16:16, 18).

Bez pogodnosti predhodne indoktrinacije da Isus ima Božansko poreklo, što ga čini Bogom, čitalac Novog Zaveta bi shvatio da je očekivani Mesija stvarni čovek, potomak Avrama i Davida, koji je natprirodno začet (Matej 1:20). Kao i mi, on je došao na svet kao nemoćno novorođenče; odrastao u znanju i mudrusti; iskusio sve obične slabosti ljudskosti - glad, žeđ i umor; imao duboke emocije za svaku osobu; izražavao je bes, samilost i strah od smrti; imao sopstvenu volju i molio se da izbegne okrutnu smrt sa kojom je znao da se suočava. Umro je smrću smrtnog čoveka, i pre svoje smrti se, kao dobar i saosećajan sin, pobrinuo za dobrobit svoje majke. Posle njegove smrti, Isusovi sledbenici su, u početku, reagovali kao da je on bio čovek koji nije uspeo u svom zadatku donošenja obnove Izraelu, kao i ostale takozvane Mesije pre njega koji takođe nisu uspeli (Luka 24:21). Kada naši umovi ne bi bili zamračeni vekovima indoktrinacije i nesrećnim nerazumevanjem značenja termina "Božji Sin" u jevrejskoj sredini tog vremena, sa lakoćom bismo razumeli, kao i Petar, da je Isus bio Mesija, ne Bog.

Da li je Izrael zaista trebao da bude iznenađen dolaskom samog Boga? Šta je Mesija trebalo da bude po očekivanjima izraelskih proroka? Čovek, Bogočovek, višeg ranga od anđela? Šta su Petar i ostatak Izraela očekivali? Istorija pokazuje da je više ljudi tvrdilo da su Spasitelji Izraela i stekli su sledbenike u jevrejskoj zajednici. Narod je ispravno očekivao da oslobodilac dođe iz Davidove kraljevske linije. Očekivali su čoveka koji će naslediti obnovljeni Davidov presto, koji će imati moć da proširi svoju vladavinu na sve narode. To su proroci prorekli. Zato je poslednje pitanje koje su sledbenici postavili Isusu pre njegovog konačnog odlaska "Gospode! Hoćeš li sad načiniti carstvo Izrailjevo?" (Dela Apostolska 1:6). Imali su svih razloga da veruju da će Isus, kao Mesija, sada doneti obećanu obnovu. Isusov odovor je bio samo, "Nije vaše znati vremena i leta koje Otac zadrža u svojoj vlasti" (Dela Apostolska 1:7). Isus nije dovodio u pitanje činjenicu da će Carstvo jednog dana biti vraćeno Izraelu. Vreme tog velikog događaja ne treba biti otkriveno. Uobičajeno mišljenje Isusa i njegovih sledbenika je bilo da će Mesija obnoviti Carstvo. To su, najzad, prorekli i svi proroci.

Sledbenici su očekivali da će se Mesija roditi iz semena Davidovog. Kao što bi to izgledalo svakom monoteističnom Jevrejinu, termin Božji Sin je nosilo kraljevsko značenje iz Starog Zaveta. Ono označava ljudsko biće, kralja koji ima poseban odnos sa Bogom i radi u njegovom duhu. Da to podrazumeva Božanstvo Isusa u smislu Trojstva bi bila najčudnija, revolucionarna informacija koja je ikada došla do uma Petra i bilo kog drugog religioznog Jevrejina. Nigde u zabeleženim rečima ranih Apostola, sa mogućim izuzetkom Tome, ne postoji ni najmanja indikacija da se susreću sa Bogočovekom. Da li je Juda znao da izdaje svog stvoritelja i Boga? I u trenucima kada su sledbenici napuštali Isusa, da li su bili svesni da napuštaju Boga? Da li su verovali da im Bog pere noge na Poslednjoj Večeri? Kada je Petar izvadio svoj mač da vojniku odseče uho, da li je mislio da Bog koji ga je stvorio nije sposoban da se odbrani? Na Gori, pošto su sledbenici imali viziju Isusa u budućem slavnom stanju zajedno sa Mojsijem i Ilijom, hteli su da naprave tri senice, po jednu za svakog od trojice ljudi (Matej 17:4).[4] Zašto nisu napravili nikakvu razliku između njih trojice, ukoliko je jedan od njih Bog?

Čovek, Mesija se pojavio u Galileji kao nosilac poruke Jednog Boga o Carstvu (Luka 4:43; Marko 1:14, 15; itd.). Jevanđelje o Carstvu je sadržavalo toliko realistična i živa očekivanja buduće slave da se među sledbenicima pojavilo rivalstvo oko toga ko će biti najmoćniji u tom Carstvu. Poruka o Carstvu mora da je u vezi sa zemljom koja je obećana Avramu - obećanje koje još nije ispunjeno. Ticalo se ponovnog uspostavljanja Davidovog prestola i trajnog uspostavljanja i širenja blagodeti nacije Izraela.[5] Proroci su pominjali buduće postojanje Izraela kao svedočanstva Jednog Boga u okviru novog društva organizovanog pod teokratijom. Raj, kao nagrada za duše koje se oslobode tela, nije uopšte bio na umu sledbenicima. Ono što su oni očekivali je nasleđe zemlje (Mateja 5:5; 20:21; Otkrivenje 5:10) i buduća vladavina sa Mesijom u svetu koji je obnovljen, kao što su svi proroci prorekli.[6] Obnova sveta iz haosa Satanine vladavine je bio njihov san. Oni su najzad dali svoje živote kako bi preneli tu poruku, ali nisu doživeli da vide ispunjenje njihovih nada.

Ovaj Isus je izgledao kao neko ko je imao aspiraciju da bude pravi prorok. Imao je moć da vaskrsne mrtve, da nahrani mnoštvo ljudi praktično ni sa čim i da izbegne pokušaje vlasti da ga ubiju. On je svojom mudrošću zbunjivao kritičare. Budući da je bilo pravo vreme za Mesiju da stupi na scenu, izgledalo je da je Isus ostvarenje snova nacije. Nije ni čudo da su neki hteli da ga odmah učine kraljem (Jovan 6: 15). Kao što je prigodno za Mesiju, hteli su da polože palmino lišće po njegovom putu, što je prijem dostojan kralja. On je ipak odbio ponudu, i ubrzo zatim velike nade njegovih sledbenika su bile razbijene. Iza kamenih vrata čuvane grobnice je ležalo beživotno telo njihovog Mesije. Jedan čovek se izgleda nikada nije predavao. "I gle, čovek, po imenu Josif, savetnik, čovek dobar i pravedan (On ne beše pristao na njihov savet i na posao), iz Arimateje grada judejskog, koji i sam čekaše carstvo Božije; On pristupivši k Pilatu zaiska telo Isusovo." (Luka 23:50-52).

Gde su njegovi najbliži saradnici bili odmah posle njegove smrti?Kada je razapinjanje na krst po svojoj prilici uištilo svaku nadu za obnovu Izraela i njihovo unapređenje na plemićke pozicije u Mesijinom Carstvu, Petar i veliki broj njih su se vratili svojim poslovima.Neko bi pomislio da će ih ljudska radoznalost barem navesti da se pridruže ženi kod grobnice da bi videli šta će se dogoditi sa njihovim mrtvim "Bogom". Njihova reakcija nam, međutim, govori da su oni smrt Isusa videli kao smrt izuzetnog ljudskog bića koja završava priču još jednog palog heroja - Mesije.

Izgleda da su privremeno izgubili iz vida njihov odgovor na pitanje "A vi šta mislite ko sam ja?" Ranije pitanje "Ko govore ljudi da je Sin čovečiji?" otkriva veliku podelu među onima izvan njegovog najužeg kruga. "A oni rekoše: Jedni govore da si Jovan krstitelj, drugi da si Ilija, a drugi Jeremija, ili koji od proroka." (Mateja 16:14). Različitost odgovora nije različita od današnjih sukobljenih mišljenja. Neki govore da nikada nije postojao; drugi da je bio veliki moralni učielj - smrtan kao i mi, ali mu je dodeljen natprirodni status zbog priče o bezgrešnom začeću, koja je deo ranohišćanske mitologije. Neki govore da je bio Bog, koji je postao Bogočovek, a zatim se vratio na svoje pređašnje mesto Boga kroz vaskrsnuće. Neki su napisali knjige kako bi dokazali da je njegovo vaskrsnuće prevara koju su izmislili njegovi sledbenici kako bi promovisali novu religiju. Neki zastupaju ideju da je bio preljudski anđeo,[7] prva Božja kreacija. Mnogi navode Bibliju kao izvor za svoja veoma podeljena mišljenja.

Neki smatraju da nije bitno u šta verujemo sve dok se pridržavamo njegovih moralnih i socijalnih principa. Ovo može izgledati kao razuman pristup, ali je veliki broj biblijskih razmišljanja protiv toga. Isus je celu suštinu hrišćanske vere definisao rečima: "A ovo je život večni da poznaju Tebe jedinog istinitog Boga, i koga si poslao Isusa Hrista." (Jovan 17:3). Očigledno je da odgovarajuće prepoznavanje Boga i Mesije svakako ima veze sa večnim životom. Ukoliko su to pitanja od manje važnosti, zašto je Isus postavio svoje centralno pitanje o sopstvenom identitetu i tako snažno pohvalio Petra za prepoznavanje Isusa kao Mesije? (Matej 16:15-19). Apostol Pavle pokazuje veliku dozu zabrinutosti kada upozorava Crkvu u Korintu o prevari koja uključuje prihvatanje "drugog Isusa" (2. Kor. 11:1-4). Takođe postoji ključna izjava o Isusu u 1. Jovana 4:2: "svaki duh koji priznaje da je Isus Hristos u telu došao, od Boga je. "Ovo, takođe, čini odgovarajuću identifikaciju kritično važnom.

Jedino kroz reči Spasitelja i njegovih sledbenika možemo odrediti koja je ispravna identifikacija Isusa među svim sukobljenim idejama. Znamo kako su sledbenici videli svog učitelja tokom njegovog života, i ukratko smo videli njihove reakcije neposredno posle njegove smrti. Ali šta je sa vaskrslim Isusom? Ukoliko su ti ljudi pokušavali da ojačaju novu religiju lažiranjem vaskrsnuća, kako neki tvrde, oni su takođe njemu mogli pripisati Božanske osobine kao što je bio običaj za odavanje počasti herojima i vladarima u to vreme. Ideja je daleko od toga da bude jedinstvena. Knjiga dela svetih Apostola prenosi da kada je Car Irod stupio na presto i govorio, da je narod klicao, "Ovo je glas Božji, a ne čovečiji!" Za njega bi bio bolji manje entuzijastičan pozdrav. Rezultat njegovog propusta da odbije laskanje je bila smrt. Njegovo telo su pojeli crvi (Dela Apostolska 12:21-23).

Rimski carevi su obožavani kao Bogovi. Apostol Pavle je izbegao sudbinu cara Iroda kada je odbio ljude koji su tvrdili za Pavla da "Bogovi načiniše se kao ljudi, i siđoše k nama." (Dela Apostolska 14:11). Pavle je brzo postavio veliku distancu između sebe i takve ideje. Ne samo da ne postoje dokazi da su Isusa njegovi najbliži sledbenici smatrali Bogom za života, ali ni njegovo vaskrsnuće nije uticalo na percepciju sledbenika o Isusu kao čoveku. Oni tada nisu mislili da je Isus stvarno Bog. Oni su jednostavno mislili da je Bog vaskrsao ljudsko biće. Na dan pentekosta, Petar je izrekao ono što se u hrišćanstvu smatra kritično važnom izjavom vere:

Ljudi Izrailjci! Poslušajte reči ove:Isusa Nazarećanina, čoveka od Boga potvrđenog među vama silama i čudesima i znacima koje učini Bog preko Njega među vama, kao što i sami znate, ovog određenim savetom i promislom Božjim predana primivši, preko ruku bezakonika prikovaste i ubiste (Dela Apostolska 2:22, 23).

Kakva sjajna prilika da se posvedoči o smrti druge osobe u Bogu, da se naglasi veličina zločina. Petar nastavlja:"Prorok (David) dakle budući, i znajući da mu se Bog kletvom kle od roda bedara njegovih po telu podignuti Hrista, i posaditi Ga na prestolu njegovom, predvidevši govori za vaskrsenje Hristovo" (Dela Apostolska 2:30, 31). Petar oslikava učenje svog gospodara. Od Isusovog rođenja do njegove smrti i posle njegovog vaskrsnuća, nemoguće je naći bilo koju određenu izjavu u Bibliji koja remeti strogi unitarni monoteizam jevrejske (i hrišćanske) vere Isusa i njegovih glavnih sledbenika.

Lukino shvatanje Isusovog porekla

Luka, lekar, je bio pažljiv istoričar i sposobni posmatrač. Bio je vatreni sledbenik i evanđelista apostolskog hrišćanstva. Kako je sam objasnio u uvodu u svoju prvu knjigu, on je imao nameru da ispita i dokumentuje hrišćansku veru kao što ju je on poznavao, konsultujući svedoke koji su lično poznavali Isusa (Luka 1:1-4). U svojoj drugoj knjizi, Delima apostolskim, Luka navodi da je proveo dosta vremena sa Pavlom dok su putovali zajedno. Bilo bi veoma neobično da se Pavle i Luka nisu slagali oko pitanja Isusovog porekla. U svom navođenju čuda bezgrešnog začeća Isusa, on uopšte ne pominje da je Isus postojao pre toga. On opisuje čudesno začeće ljudske osobe u utrobi svoje majke. Luka je napisao cele dve knjige u Bibliji (čime je Novom Zavetu doprineo više od bilo kog drugog pisca) bez bilo kakve naznake da veruje u prethodno postojanje drugog člana Trojstva. Kada je anđeo Gavrilo najavio Mariji dolazak dugo očekivanog Mesije, on je nju obavestio "rodićeš Sina, i nadeni Mu ime Isus. On će biti veliki... i daće Mu Gospod Bog presto Davida oca Njegovog" (Luka 1:31, 32). Gavrilo je govorio o budućoj slavi koja će biti stečena dobijanjem prestola Isusovog slavnog pretka. Anđeo ne daje naznake da će Marija u sebi nositi telo onoga koji je prethodno postojao kao Bog ili superiorni anđeo. Dobra vest je da će ona začeti i roditi sina, koji će biti Sin Božji kao i Sin Davidov. Lukina vera, kao i vera hrišćanske zajednice, za koju je pisao, ne može biti jasnije definisana.

Luka je zabeležio da će Marijin sin biti začet čudesnim putem, posebnom božanskom intervencijom. "Duh Sveti doći će na tebe, i sila Najvišeg oseniće te; zato i ono što će se roditi biće sveto, i nazvaće se Sin Božji" (Luka 1:35).Ovde nema ni reči o "večnom Sinu"; samo da će se potomak zvati Sin Božji zbog čuda koje je Bog izveo u njoj - čuda koje direktno uključuje Jednog Bogau rođenju jedinstvenog ljudskog bića, obećanog izraelskog Mesije.

U ovim stihovima nam je, preko Božjeg izaslanika, predstavljena jasna izjava o poreklu Isusa, Sina Božjeg. Čudotvorno začeće je, po Luki, neposredan razlog da Isus bude Sin Božji. I zato (Luka 1:35) - zbog Marijinog začeća kroz moć Božjeg Svetog Duha - će Isus biti nazvan Sinom Božjim. Francuski komentator ovog pasusa lepo prevodi grčko dio kai, kao "c 'est precisementpourquoi ("upravo zato", "baš iz tog razloga") će se on zvati Sin Božji.[8]

Nije teško videti da je Lukin pogled na Isusovo poreklo odstupanje od tradicionalne ideje da je onaj koji je već postojao kao Bog i Sin Božji ušao u Marijinu utrobu. Ukoliko je tako, začeće Isusa nije razlog da se on smatra Sinom Božjim. On bi već bio Sin Božji. Alfred Plummer iskreno procenjuje Lukino gledište Isusovih početaka: "Titula `Sin Najvišega`" (1:32) prikazuje bliski odnos između Isusa i Jehove, ali ne i da je on božanski Sin iz Trojstva."[9] Autor usmerava našu pažnju na činjenicu da se hrišćani takođe nazivaju "sinovi Najvišega" (Luka 6:35), ali ih to ne čini božanskim večnim bićima. Samo pod uticajem doktrine Trojstva i iskrivljenja hebrejske upotrebe naziva "Božji Sin" mnogi Lukinom viđenju pripisuju značenje "Bog, Sin" koje je nepoznato Luki.

Još jedno otvoreno mišljenje da Luka nije mislio da je Isus postojao pre svog rođenja dolazi od vodećeg rimokatoličkog naučnika, Raymonda Browna. On naglašava činjenicu da Matej i Luka "ne pokazuju znanje o prethodnom postojanju; za njih je izgleda začeće postajanje Božjeg Sina."[10] Brown ističe da tradicionalni koncept preegzistencije znači da je Isusovo začeće odvajanje od postojanja u obliku Boga i početak ovozemaljske karijere, ali ne i začeće Božjeg Sina. Ipak, za Luku, Isus počinje da postoji u Marijinoj utrobi - "začeće je kauzalno povezano sa postojanjem božanskog sina."[11] Isus je začet kao Božji Sin na svom začeću. Luka nije smatrao da je Isus živeo pre nego što je postao čovek. Luka, stoga nije mogao verovati u Trojstvo u Bogu.[12]

Odnoseći se na reč "zato" u Luki 1:35, Brown govori sa "ona uključuje određenu kauzalnost."[13] Činjenica da je Isus Sin Božji je izvedena iz čudesnog začeća. Ovo je, po njegovim rečima, "sramota za mnoge ortodoksne teologe, zato što u tradicionalnoj inkarnacionoj teologiji začeće Svetim Duhom ne izaziva pojavu Sina Božjeg."[14] Brown zatim pominje teologe koji "pokušavaju da izbegnu kauzalnu vezu koju donosi `zato`u Luki 1:35 tako što tvrde da začeće deteta ne izaziva postojanje Sina Božjeg."[15] Brown smatra da ne može da se složi sa njima. Ono što je Brown obelodanio je jednostavno nevoljnost prosečnog istraživača Biblije da prizna da se Sveto Pismo, u ovoj kritičnoj temi porekla i prirode Isusa, ne slaže sa onim što su on ili ona prihvatili kao istinu bez pažljivog proučavanja.

Zaključci nikejskih a kasnije kalcedonijskih sabora su komplikovani i zbunjujući, dok je Lukino viđenje upravo suprotno. Po njemu, Isus je bio čovek koji je postojanje i ličnost dobio od svoje majke, Marije, koja je potomkinja Davida. Ako on nije potpuni čovek, kako može biti obećani Mesija, potomak Avrama i Davida? Kako osoba koja potiče od večnosti može biti potomak Davida u bilo kom razumnom smislu? Viđenje zagovornika Trojstva izgleda da eliminiše njegovo poreklo od Davida, a time i njegovu tvrdnju da je Mesija.

Da li bi koncept druge osobe u Bogu, božanskog bića koje postaje bespomoćni fetus u utrobi svoje majke, Marije, dok sve vreme zadržava svoje božanstvo, imao ikakvog smisla za Luku? Ukoliko su Pavle, Petar ili Marija, sa kojima se Luka sigurno temeljno savetovao pre nego što je sastavio svoju priču o prvobitnoj veri, imali bilo kakva otkrovenja data od Boga, zar Luka ne bi bar pomenuo taj jedinstveni događaj? Moramo se prisetiti da učenje Trojstva zvanično tvrdi da je Isus posedovao "neličnu ljudsku prirodu" (doktrina koja se tehnički naziva "anhipostazija"), ali da nije bio ljudska osoba. Ovo poricanje potiče iz pogrešne premise da je Isus Bog, i večni član Trojstvenog Boga. Argument je sledeći: Ukoliko je Isusov ego, središte njegove ličnosti, Bog, onda to mora značiti da ljudski element u njemu ne može biti drugi ego niti svest. Stoga se mora reći da je njegova ljudskost zapravo "nelična ljudska priroda." Reći da je Isus imao drugi ljudski ego bi od njega načinilo dve osobe.

Ni jedna od ovih neobičnih kompleksnosti nije poznata bilo kom piscu Svetog Pisma. Značajno je da Gavrilo, Luka i Mateja, baveći se Isusovim poreklom, uopšte ne primećuju navodnu večnu preegzistenciju Božjeg Sina koji je postao čovek, i nisu svesni nikakvih kompleksnosti Spasiteljeve ljudskosti. Sudeći po današnjim religijskim standardima i mišljenjima mnogih teologa, Gavrilo, Luka i Mateja bi bili veoma neortodoksni i čak bi mogli biti optuženi da nisu Hrišćani.

Mesija u Poslanici Jevrejima

Poseban akcenat na Isusovu ljudskost je dat u Poslanici Jevrejima. Isus je, jasno, sigurno deo ljudske rase:

Jev. 2:17 "Zato beše dužan u svemu da bude kao braća." (Njegova braća su sva ljudska bića.)
Jev. 7:14 "Jer je poznato da Gospod naš od kolena Judina izađe." (Kao Davidov sin, on je deo ljudske rase.)
Jev. 5:8 "Iako i beše Sin Božji, ali od onog što postrada nauči se poslušanju." (On je patio kao svaki čovek. Bog se ne uči poslušnosti.)
Jev. 2:18 "Jer u čemu postrada i iskušan bi" ("Bog ne može zlom iskušati" Jakov 1:13).
Jev. 5:7" On (Isus) u dane tela svog moljenja i molitve k Onome koji Ga može izbaviti od smrti s vikom velikom i sa suzama prinošaše, i bi utešen po svojoj pobožnosti."(Da je on bio Bog bio bi u stanju sam sebe da spasi.)
Jev. 4:15 "Jer nemamo Poglavara svešteničkog koji ne može postradati s našim slabostima, nego koji je u svačemu iskušan kao i mi, osim greha."(Bog ne može biti u iskušenju.)
Jev. 4:4 Bog, ne Isus, se odmorio posle stvaranja; odnosno Bog je stvoritelj.
Jev. 2:12 Isus se pridružuje hrišćanima u slavljenju Boga.

Dunn priznaje da se za Poslanicu Jevrejima često mislilo da podržava preegzistenciju Hrista:"Poseban doprinos Poslanice Jevrejima je što izgleda da je prva od spisa Novog Zaveta koji prihvata posebnu misao o preegzistenciji božanskog Sina." Ali primetite ovaj zaključak:

Svakako ne bi bilo u skladu sa dokazima da zaključimo da je autor postigao razumevanje Božjeg Sina kao da je imao pravu ličnu preegzistenciju.Ukratko, koncept preegzistentnog sina, da; ali preegzistencija više kao ideja i plan u umu Boga nego kao božansko biće.[16]

Kada se u Poslanici Jevrejima govori o Isusu (Jev. 2:6-8) odnosi se na klasični pasus u Psalmima koji ima veze sa sudbinom čoveka:"Šta je čovek, te ga se opominješ, ili sin čovečji, te ga polaziš? Učinio si ga malo manjeg od anđela, slavom i čašću venčao si ga; Postavio si ga gospodarem nad delima ruku svojih, sve si metnuo pod noge njegove" (Psalmi 8:4-6).

Da li bi ovaj pasus koji govori o ljudima mogao biti primenjen na Isusa kada bi on zaista bio Bog? Kako on može biti "manji od anđela" i u isto vreme, čak i kao čovek, biti potpuno Bog?

Poslanica Jevrejima je korišćena da podrži večno prethodno postojanje Mesije. Takvi dokazi se u mnogome oslanjaju na zaključke izvučene iz pojedinačnih pasusa. Na primer: "Bog... govori i nama u posledak dana ovih preko sina, Kog postavi naslednika svemu, kroz kog i svet stvori." (Jev. 1:2). Neki pretpostavljaju da je ovaj pasus dokaz da je Isus stvorio svet. Pasus je pravilnije prevesti "kroz kog On (Bog) stvori eone." Ovde ne postoji ništa što nagoveštava da je Isus stvorio nebo i zemlju. Ono što je rečeno je da je Jedan Bog, koji je po sopstvenom svedočanstvu, kao što smo videli, sam izvršio čin stvaranja (Isaija 44:24), uspostavio eone ljudske istorije, sa Isusom u centru svoje namere, pre nego što je govorio kroz Sina samo "u ovim poslednjim danima." Nije teško zamisliti da bi Mesijin život, smrt i vladavina uticali na sva vremena, prošla, sadašnja i buduća. Ista slika Isusa u samom centru Božje zamisli sveta se pronalazi u Kološanima 1:15-18. U Poslanici Jevrejima je veoma značajno da Bog nije govorio kroz Sina u vremenima Starog Zaveta, već samo "u posledak dana ovih" (Jev. 1:1). Ovde postoji jaka naznaka da Sin nije večan, već nastaje kao istorijski Isus.

Ono što se zaključuje iz prva dva pasusa Poslanice Jevrejima je da Isus nije bio Božji poslanik u Izraelu u vreme Starog Zaveta. Bog je u prošlosti govorio kroz druge osobe, ne kroz Isusa. Anđeli su često bili Božji poslanici. To ne znači da je "anđeo Gospod" koji predstavlja Boga Izraela, večni Sin Božji, kao što se ponekad tvrdi. Baš posebno, tvrdi naš autor, Bog se ni jednom anđelu ne obraća kao "Sinu" (Jevrejima 1:5). Ta privilegija je rezervisana samo za jedinog Božjeg Sina, Isusa. Ova činjenica bi trebalo da pobije bilo koju teoriju da je Isus postojao kao anđeo. Pomisao da je on mogao biti arhanđel Mihajlo, je svakako isključena prvim poglavljem Poslanice Jevrejima. Učenje Sina Božjeg je daleko superiornije od anđela, budući da su oni sredstvo postavljanja zakona na Sinaju (Galatima 3:19).

Pisac Poslanice Jevrejima usmerava našu pažnju na različite periode u vremenu kada govori:"Jer Bog ne pokori anđelima vasioni svet, koji ide i o kome govorimo" (Jevrejima 2:5). On na umu nema prošla vremena, već novu eru koja dolazi. Mesijina nadmoć kao vođe ovog novog stvaranja budućnosti je istaknuta u učenjima Novog Zaveta. Autor Poslanice Jevrejima podvlači činjenicu da je Isusovo nasleđe superiorno u odnosu na anđele. To je nasleđe na koje pravo ima prvorođeni sin:"Jer kome od anđela reče kad: Sin moj ti si, ja te danas rodih?"(Jevrejima 1:5). Isus nije mogao biti Bog. On je biće stvoreno od Boga. Začeće ili očinstvo podrazumeva početak, a Bog nema početak. Isus je bio prvorođenče nove Božje kreacije. Njegovo poreklo je jedinstveno, uključujući čudotvorno začeće (Luka 1:35), ali on nije bio Bog, niti je doslovno večan. Niti je bio Melhisedek iz 1. knj. Mojsijeve 14:18-20. Melhisedek nije bio Sin Božji, već nalik njemu, kako se navodi u Poslanici Jevrejima 7:3. Melhisedek je zapravo imao geneologiju, iako ona nije zabeležena u Svetom pismu. Misteriozni sveštenik o čijem poreklu nema zapisa u Svetom Pismu nije bio vrhovni Bog! (Bog u Bibliji i onako "nije čovek"). Prevodi su tačni kada označavaju Melhisedeka sa "ovaj (čovek)" (Jevrejima 7:4). On je takođe osoba "čija geneologija ne potiče od Levita" (Posl. jev.7:6), ali je činjenica da potiče od nekoga."Čija geneologija" (v. 6) podrazumeva da je ima, kao što je i svako ima. Naravno da je ovakva vrsta argumenata na bazi odsustva podataka o precima sveštenika-kralja veoma neobična nama u dvadesetom veku. Upravo iz tog razloga Bibliju treba proučavati u svetlu sopstvenog konteksta i često uz pomoć onih čije je zanimanje da budu informisani o njenoj pozadini.[17]Mentalitet onih koji govore: "Ja samo proučavam Bibliju, ne objašnjenja" se može pokazati kao put ka katastrofi i neznanju.

Ono što su pisac Poslanice Jevrejima i Pavle pokušali da pojasne je Isusova nadmoć kao "prvorođeni iz mrtvih, da bude On u svemu prvi" (Kološanima 1:18). Prvorođeni sin po jevrejskom zakonu dobija najveće nasledstvo. Poslanica Jevrejima opisuje uzvišeni položaj Sina: "I opet uvodeći Prvorodnoga u svet govori: i da Mu se poklone svi anđeli Božiji." (Jevrejima 1:6). Pisci Novog Zaveta smatraju da je neophodno da podvuku značaj Isusove službe kao Mesije. Zašto autor nije jednostavno izjavio da je Isus Jedan Bog? To bio uspostavilo njegovu nadmoć nad anđelima, Mojsijem i Jovanom izvan svake sumnje. Budući da je autor kao i Petar i Apostoli znao da je Isus Mesija (Matej 16:16), on je morao i Svetom Pismu da pokaže njegovu nadmoć nad svim ostalim stvorenim bićima.Primetite takođe da se Bog, ne Isus Mesija, odmarao posle stvaranja (Jevrejima 4:4). Ovo nema smisla ukoliko je Sin izvršio posao stvaranja iz 1. knj. Mojsijeve - činjenica koju je porekao u Marku 10:6. Na svetlu Isaije 44:24, Isus je teško mogao da misli da je bio sa Bogom u 1. knj. Mojsijevoj 1.

Svakako je ljudskost Isusa kao Vrhovnog sveštenika još jedna bitna tema koja se mora naglasiti u Poslanici Jevrejima. Međutim, pojavila se zabuna oko osmog pasusa u prvom poglavlju."A sinu: Presto je Tvoj, Bože, va vek veka". Brown daje sledeće viđenje:

Vincent Taylor priznaje da je u pasusu 8 izraz "Bože" vokativ upućen Isusu, ali on kaže da je autor Poslanice Jevrejima samo citirao Psalm i upotrebio terminologiju bez bilo kakve smišljene namere da nagovesti da je Isus Bog. Istina je da je glavni cilj citiranja Psalma bio da se napravi razlika između Sina i anđela i da se pokaže da Sin uživa večnu dominaciju, dok anđeli nisu ništa drugo do sluge. Stoga u citatu nije značajno naglašeno da se Sinu treba obraćati kao Bogu.Ipak, ne možemo da pretpostavimo da autor nije primetio da njegov citat ima ovaj efekat. Možemo, u najmanju ruku, reći da autor nije video ništa pogrešno u ovom obraćanju, i možemo se pozvati na sličnu situaciju u Poslanici Jevrejima1:10, gde primena Sina iz Psalma 102:25-27 ima efekat obraćanja Isusu kao Gospodu. Naravno, nemamo načina da saznamo šta je izraz "Bože" iz Psalma značilo autoru Poslanice Jevrejima kada ga je primenio na Isusa. Psalm 45 je kraljevski Psalm; i po analogiji sa "Bog silni" iz Isaije 9:6, Bog može značiti samo kraljevsku titulu koja je stoga primenljiva na Isusa kao Davidijanskog Mesiju.[18]

Raymond Brown s pravom oseća snažnu Mesijansku atmosferu u Poslanici Jevrejima 1. "Bog silni" iz Isaije 9:6 zaista znači, kao što je definisano u hebrejskom leksikonu, "božanski heroj koji oslikava božansko veličanstvo."[19] Upravo taj Mesijanski smisao termina "Bog" dozvoljava piscu da se kralju obrati sa "Bog", a da nas ne navede da pomislimo da sada postoje dve osobe u Bogu. Citiranje Psalma 45:6 u Poslanici Jevrejima 1:8 donosi tu istu mesijansku upotrebu reči Bog u Novi Zavet. Ne smemo pogrešno razumeti ovo veoma jevrejsko korišćenje titula. Ozbiljna je greška pomisliti da je Mesija zakoračio na mesto rezervisano za Jednog Boga, Oca. Koliko god da je pozicija Isusa uzvišena i uprkos njegovoj ulozi kao Božjeg predstavnika, strogi unitarni monoteizam izraelske vere nije nikada doveden u pitanje od strane bilo kog pisca Novog Zaveta.

Pisac Poslanice Jevrejima se pridružuje ostalima u Novom Zavetu kada proglašava Isusa Božjim kraljevskim Mesijom. Obećanje čoveka Mesije o dolazećem Carstvu se, naravno, često nalazi u Svetom Pismu.Pavle je rekao neznabožačkom svetu na najjasniji mogući način da je "Bog odredio dan kada će On suditi svetu (ili upravljati njime) po pravdi kroz čoveka koga će odrediti, a svim ljudima će biti dokaz to što će ga veskrsnuti iz mrtvih".[20]

Čovek Isus je živeo i umro na ovom svetu i svojom poslušnošću se kvalifikovao da bude prvi pravedni vladar sveta. Kroz njegovo vaskrsnuće i moć koju mu je dao njegov Otac, on će se u određeno vreme vratiti da sedne na presto svog oca Davida, vladajući i sudeći svetu. On, i u svom vaskrslom stanju, ostaje "čovek, Mesija Isus" (1. Timotiju 2:5), svedočanstvo o divnoj stvari koju je Bog učinio kroz i za čoveka. Bila bi velika nepravda prema piscu Poslanice Jevrejima kada bi se insistiralo da je on pokušao da predstavi večnog Bogočoveka u prvom poglavlju svoje poslanice.

Često ponavljana tvrdnja da ukoliko Isus nije Bog, mi nemamo Spasitelja, nema podlogu u Svetom Pismu. Naprotiv, Biblija svedoči o neverovatnom planu koji Bog sprovodi kroz izabrano ljudsko biće. Moramo razumeti da se izvor svih hrišćanskih nada nalazi u ovom čoveku, Isusu, koga je Bog podigao iz mrtvih. Da Isus nije član ljudske porodice, kao i svi mi, tada ne bismo imali potvrdu da ljudska bića mogu vaskrsnuti u večni život. Isusovo vaskrsnuće je crkvi dokazalo sa je čovek Mesija zaista vredan uzvišene titule pripisane Mesiji u Starom Zavetu. Njegovo vaskrsniće je nada koja je motivisala ranu crkvu. Ukoliko se to dogodilo jednom čoveku, onda se može desiti i njima.

Isus, čovek

Najraniji Isusovi sledbenici su se izgleda posebno trudili da naglase njegovu ljudskost. Ovo je naročito tačno kad govorimo o Poslanici Jevrejima."Budući, pak, da deca imaju telo i krv, tako i On uze deo u tome... Zato beše dužan u svemu da bude kao braća, da bude milostiv i veran poglavar sveštenički." (Jevrejima 2:14, 17). Pošteno je pitati:Kako je mogao biti iskušavan kao i mi, delio krv i meso, i bio u svemu kao njegova braća, ukoliko nije bio potpuno smrtno ljudsko biće kao i svi mi? Biće koje je Bog stavio u ljudsko telo ili ono koje je potpuno Bog i čovek nije ljudsko biće.

Rimokatolički pisac Thomas Hart se otvoreno suočava sa problemom koji postavlja doktrina Trojstva kada primećuje da:

Kalcedonijska formula (odluka sabora koja proglašava Isusa i Bogom i čovekom) čini pravu ljudskost nemogućom. Saborna definicija govori da je Isus pravi čovek. Ali ako u njemu postoje dve prirode, jasno je koja će biti dominantna. I odjednom Isus postaje jako različit od nas. On je sveznajući, svemoćan, sveprisutan. On zna prošlost, sadašnjost i budućnost... On tačno zna šta svako misli i šta će da uradi. Ovo je daleko od običnog ljudskog iskustva. Isus je iskušan, ali ne može da zgreši zato što je Bog. Kakvo je to iskušenje? Ima veoma malo zajedničkog sa mukama koje mi poznajemo.[21]

Kao vrhovni sveštenik, "prorok", i potomak Avrama i Davida, Isus nije prevazišao granice ljudskosti, iako je jedinstven kao Sin Božji. Pavle poredi Isusa sa prvim ljudskim bićem, Adamom, kako bi uspostavio Isusov položaj kao Mesije. Napisao je Korinćanima: "Jer budući da kroz čoveka (Adama) bi smrt, kroz čoveka (Isusa) i vaskrsenje mrtvih... Prvi čovek Adam postade u telesnom životu, a poslednji Adam u duhu koji oživljuje... Prvi je čovek od zemlje, zemljan; drugi je čovek Gospod s neba" (1. Kor 15:21, 45, 47). Adam je načinjen od prašine sa zemlje. Isus potiče od moći Boga aktivne u Mariji, i ponovo će se pojaviti u Drugom dolasku kao životvorno biće koje je postao svojim vaskrsenjem.

Ne postoje dokazi da je bilo koji od Apostola izmisio novi pogled na Isusa kao Boga. Pavle poznaje samo Mesiju koji je čovek, poslednji Adam.On pravi kategoričnu razliku između njega i njegovog Oca u svom prvom pismu Timotiju.U klasičnoj izjavi o hrišćanskoj veri on kaže: "Jer je jedan Bog, i jedan posrednik Boga i ljudi, čovek Hristos Isus" (1. posl. Tim.2:5).Ovo je odličan sažetak hrišćanske vere.Da bi sprečio bilo kakvu nejasnoću između Boga i čoveka, on upoređuje Jednog Boga sa čovekom Mesijom.I ne samo to, on postavlja verovanje u Jednog Boga i čoveka Mesiju kao osnovu za znanje o istini koja vodi spasenju (1. Tim. 2:4, 5).Pavlovo povezivanje spasenja, znanja istine i odgovarajućeg razumevanja identiteta Boga i Isusa ne sme biti zanemareno.

Posle vaskrsnuća Petar takođe ne poznaje drugog Mesiju osim "čoveka Isusa". On Spasitelja predstavlja svojim sunarodnicima rečima: "Ljudi Izrailjci! Poslušajte reči ove: Isusa Nazarećanina, čoveka od Boga potvrđenog..." (Dela Ap. 2:22). Luka citira Pavlovu izjavu grcima: "Jer je postavio dan u koji će suditi vasionom svetu po pravdi preko čoveka koga odredi" (Dela Ap. 17:31). I Petar i Pavle opisuju vaskrslu osobu, Mesiju kome je suđeno da će se vratiti da sudi i vlada. Isus je još uvek definisan kao čovek. Deo je Božje beskonačne mudrosti da presuđivanje poveri čoveku koji je iskusio život zajednički za sve ljude.

Novi Zavet je pun jasnih izjava o čoveku Isusu koji je morao da bude iskušan u svim pogledima, baš kao i mi (Jevrejima 4:15). Neko ko je potpuno čovek i potpuno Bog ne može biti skroz čovek. Ovo je koren problema Trojstva. Potpuna je nemogućnost, u biblijskom pogledu, pomešati Jednog Boga i ljudsko biće. Koliko god Bog dao duha smrtnom čoveku, i koliko god Isus postao uzvišen, čovek je, u biblijskom pogledu, prašina oživljena duhom, a ne telo i odvojena duša, što je grčka ideja.[22]"Ljudsko biće" po definiciji karakteriše smrtnost, podložnost propadanju i smrti. "I kao što je ljudima određeno jednom umreti..."(Jevrejima 9:27). Isus je pretrpeo konačnu sudbinu svakog čoveka - nije morao da umre, budući da nije počinio ni jedan greh. Bez obzira, snoseći kaznu za grehe čovečanstva, umro je. Bog ne može da umre. Moramo naglasiti stav: Spasitelj koji je Bog ne može umreti, pa stoga nije umro zbog naših greha. Činjenica da je Isus umro zbog naših greha je samo po sebi dokaz da on nije bio Bog. Očigledno je da je neodrživo tvrditi da je besmrtni Bog umro! Oni koji tvrde da je samo Isusovo telo umrlo upadaju u zamku jer govore da sam Isus nije umro. Svi takvi argumenti koji su bazirani na dualnosti su u svakom slučaju nebiblijski. Glavna poenta na kojoj se održava cela vera je da je Isus umro.

Isus je ceo život proživeo pod ograničenjima ljudskog bića. Postao je besan i umoran (Marko 3:5; Jovan 4:6), iako nikada nije zgrešio. Morao je da se nauči poslušnosti kroz svoje patnje (Jevrejima 5:8). Nije mogao da se povuče u božansku mentalnu kapsulu kako bi pobegao od teškoća i borbe svakodnevnog života. Po sopstvenom priznanju nije posedovao svo znanje:nije znao dan svog povratka (Marko 13:32). Kao dete, morao je da se nauči mudrosti (Luka 2:52). Jednom prilikom je morao da pita sledbenike "Ko se to dotače mojih haljina?"(Marko 5:30). Jecao je (Jovan 11:35) i osećao obeshrabrenost. Očigledno je da nije posedovao osobine sveznanja (Marko 13:32), sveprisutnosti (Jovan 11:32) i besmrtnosti koje su nezaobilazne karakteristike božanstva.

Jevreji i hrišćani u prvom veku su tražili čoveka, Mesiju, da uvede novi poredak na zemlji iz obećane zemlje. Odluka teologa iz četvrtog i petog veka da je jedinstveno ljudsko biće koje se zvali Isus "sam Bog od samog Boga" bi bila šokantna za hrišćansku zajednicu u prvom veku koja je imala jasnu ideju u Mesijinom poreklu."Jer je poznato da Gospod naš od kolena Judina izađe" (Jevrejima 7:14). Mateja beleži očekivanja jevrejskog naroda i pretnju koju su predstavljali po bezbožničku vlast (Matej 2:26). Bezbožnički vladar, Irod, je bio duboko zabrinut kada je čuo da istočnjački mudraci tragaju za onim koji treba da bude rođeni kralj Jevreja. Svaka nova dinastija bi ugrozila njegovu vlast. Irod se kod visokih sveštenika i pisara raspitao gde taj Mesija treba da bude rođen. Matej beleži njihov odgovor: "U Vitlejemu judejskom... I ti Vitlejeme, zemljo Judina! Ni po čem nisi najmanji u državi Judinoj; jer će iz tebe izići čelovođa" (Matej 2:5,6). Sve je ovo opštepoznato. Prevod u verziji kralja Džejmsa o Mesijinom "večnom poreklu" u Miheju 5:2 (citiran u Mateji 2:6) ne treba da nas zavara. Premisa Mesije se može pratiti do "večnih vremena..."[23] Mesija će poteći iz plemena Judinog da nasledi presto njegovog oca Davida.Jevreji su tragali za ljudskim oslobodiocem, kome je podarena božanska mudrost i moć (Isaija 11:1-5), ali svakako ne za Bogom koji će postati čovek.O ovoj poslednjoj ideji Stari Zavet ništa ne govori.

Vaskrsnuće večnog bića umanjuje čudo koje je Bog učinio kroz ljudsko biće i za celo čovečanstvo. Činjenica da se Bog tako divno poneo prema ljudskim bićima, omogućavajući ljudskom biću da osvetli stazu do spasenja, postavlja besmrtnost na dohvat ruke svakog čoveka. Danas hrišćani veruju u lažnu nadu nejasnog obećanja Raja posle smrti. Apostolska nada se oslanja na činjenicu da je njihov obećani oslobodilac, smrtnik, pobedio smrt tako što je podignut iz groba. Štaviše, on je obećao da će da se vrati na zemlju kako bi verne nagradio mestom u svom mesijanskom Carstvu[24] i kako bi obnovio sjaj Izraela. Goruće pitanje koje su sledbenici postavili Isusu pre nego što je odveden do desne ruke Oca ne može biti bolje:"Hoćeš li sad načiniti carstvo Izrailjevo?"(Dela apost. 1:6). On je odgovorio da nije na njima da znaju kada će se dogoditi taj veličanstveni događaj. Isus je potvrdio da je suđeno da će se dogoditi, kao što su proroci prorekli. Vremenski faktor ostaje neizvestan.[25]

Heroj koji je poznat tim najranijim hrišćanima nije bio Bogočovek. On je bio najbolji sin Izraela, izdanak Davidovog porodičnog stabla, najistaknutiji od sve Judine dece, ipak jedinstveno Sin Božji od svog začeća. On je propovedao među njima, umro i ponovo ustao. Njegova karijera je u njima inspirisala istu ideju o vaskrsnuću. Drastično nova slika Spasitelja će se pojaviti u postbiblijskim vremenima. Taj kasniji "Isus" crkvenih sabora koga su prihvatili vernici u četvrtom i petom veku je čudno iskrivljenje stvarnog ljudskog Isusa iz Jevanđelja. Uprkos protestima, Isus je u ovoj novoj zvaničnoj veri samo izgledao kao čovek. Njegov stvarni "ego", tvrđeno je, je večno biće iz Trojnog Boga. Izgleda da je Isus sabora progutao stvarnog, istorijskog, ljudskog Mesiju iz hrišćanskih zapisa.[26]

Skromni drvodelja iz Nazareta bi bio bolji vodič do istine od odluka sabora koje je nadgledao rimski car koji nije bio u stanju da donese odluku o dalekosežnom pitanju Isusovog identiteta, On nije obraćao mnogo pažnje na to što sam Isus nikada nije tvrdio da je Bog. Sabori nas ne obaveštavaju da Isus nije učinio ništa da uzurpira vlast Jednog Boga Izraela i da se složio sa svojim sunarodnicima Jevrejima da je Bog samo jedna osoba (Jovan 5:44;17:3; Marko 12:29).

Jednom kada je Mesiji oduzeta smrtnost i ljudskost, istorijska istina je pomračena.Orijentalni koncept reinkarnacije je načinio prvi upad pod maskom inkarnacije. Grčke spekulacije i mitologija su ušle u veru na zadnja vrata sa razornim posledicama. Vredi ponoviti komentar Kanona Groudg-a: "Kada su grčki i rimski umovi, umesto hebrejskih počeli da dominiraju crkvom, nastala je katastrofa u doktrini i praksi od koje se nikada nismo oporavili".[27]

Ovo viđenje zaslužuje dalje ispitivanje. Da li se gubitak biblijske doktrine o Bogu može pripisati infiltraciji strane grčke filozofije?

Neverni Toma

Ali šta je sa nevernim Tomom?Kada je ovaj bivši skeptik uzviknuo vaskrslom Isusu: "Gospod moj i Bog moj" (Jovan 20:28), da li je on, u jednoj rečenici, i pred (kako zagovornici trojstva priznaju) svojim družbenicima imao bilo kakvu ideju o Isusovoj božanskoj prirodi i uspostavio teologiju koja je Isusa učinila delom Trojstva i stoga "samim Bogom od samog Boga", u skladu sa Nikejom i kasnijim Kalcedonijskim formulama? Da li je on Isusa proglasio delom dvojnog Boga kao što su drugi potvrdili? Uprkos Tominoj jasnoj primeni izraza "Bog" prema Isusu u Jovanu 20:28, poznati teolog Emil Brunner primećuje sledeće:

Istorija hrišćanske teologije i dogme koja nas uči da dogmu Trojstva smatramo posebnim elementom hrišćanskog poimanja Boga... Sa druge strane, moramo otvoreno priznati da doktrina Trojstva nije bila deo ranohrišćanskog Novog Zaveta... Prvobitni svedoci Hrista i Novog Zaveta nikada nisu imali nameru da pred nas postave intelektualni problem - o tri božanske osobe - a zatim da nam tiho kažu da obožavamo ovu misteriju sa tri u jednom. Ne postoji ni traga od takve ideje u Novom Zavetu. Ovaj "mysteriumlogicum", tvrđenje da je Bog tri a opet jedan, se nalazi u potpunosti izvan biblijske poruke. Ono što crkva postavlja pred vernike u njenoj teologiji je misterija... koja nema nikakve veze sa porukom Isusa i Apostola. Ni jedan Apostol ne bi ni sanjao da pomisli da postoje tri božanske osobe čiji su međusobni odnosi i paradoksalno jedinstvo izvan naše moći poimanja. Misterija Trojstva...je pseudo-misterija koja je iznikla iz aberacije logičkog mišljenja proizašlih iz teksta Biblije, a ne iz same biblijske doktrine.[28]

Značenje reči se mora tražiti u okviru okruženja u kome su napisane. Biblija nije napisana u 20. veku, niti su njeni pisci znali bilo šta o učenjima i saborima koji će uslediti. Prilikom određivanja namera autora najvažniji je kontekst. Na stranicama Jevanđelja po Jovanu, Isus nikada sebe na smatra Bogom. Baš se u Novom Zavetu nekih 1350 puta primenjuje reč Bog - u grčkom obliku ho theos - na samog Boga, Oca. Reči ho theos (odnosno jedan Bog) se uzimaju apsolutno i nikada se sa sigurnošću ne primenjuju na Isusa. Reč koju je Toma upotrebio da opiše Isusa u Jovanu 20:28 je zaista theos. Ali je sam Isus priznao da Stari Zavet naziva sudije "bogovima" kada se Jovan 10:34 poziva na Psalm 82:6. "Ne stoji li napisano u zakonu vašem: Ja rekoh: bogovi ste?" Theos (ovde u množini theoi) se pojavljuje u grčkoj verziji Starog Zaveta (LXX) kao naziv za čoveka koji predstavlja jednog pravog Boga.

Isus se nikada ne obraća sebi kao Bogu u apsolutnom smislu. Kakvu je pozadinu imao Toma na umu kada je Isusa nazvao "Bog moj"? Bez sumnje, rani hrišćani su reč "Bog" koristili u širem smislu nego što je to običaj danas. "Bog" je deskriptivni naziv koji se primenjuje na veći broj autoriteta, uključjući i rimskog cara. Nije ograničena na svoje apsolutno značenje vrhovnog Božanstva ka što je to slučaj danas. Te biblijske reči dolaze do nas iz rane crkve, i njihovo značenje moramo potražiti u okruženju Novog Zaveta.

Ideja Martina Luthera da "Sveto pismo počinje veoma polako, i vodi nas do Hrista kao čoveka, zatim do onog koji je Gospod svim bićima, posle čega dolazi onaj koji je Bog"[29] ima vrlo malo osnova u Novom Zavetu. Ona oslikava pritisak nužnosti da se primljena tradicija uskladi sa biblijskim tekstom. Zabeležena Isusova učenja se protive svakom odstupanju od unitarnog monoteizma iz Tore. Potvrđujući izraelsku veru, Isus je izjavio: "Čuj Izrailju, Gospod je Bog naš Gospod jedini" (Marko 12:29). On je izrazio svoje slaganje sa najizraženijom izraelskom izjavom vere. Teško se može zaključiti da su njegove reči proračunate da sledbenike "veoma polako" navede da poveruju u još nekoga ko je Bog. Takav koncept je veoma kontradiktoran. Pročitanu u svoj svojoj jasnoći, sa rečima koje zadržavaju svoj pravi smisao, Isusovu apsolutnu potvrdu kardinalnog načela judaizma treba videti kao dokaz njegovog odobravanja unitarnog monoteizma iz Starog Zaveta.

Toma, koji nije mogao da poveruje da se vaskrsnuće zaista dogodilo dok nije dobio čvrste dokaze za to, je najzad razumeo uzvišenu poziciju koju je Isus dobio kao vaskrsli Mesija. Priželjkivana nacionalna veličina Izraela izgledala je kao stvarna mogućnost, Isusova tvrdnja da je obećani Mesija je potvrđena. Isus je najzad postao Tomin Gospod i "Bog" budućeg dolazećeg Carstva. Toma je bio dobro upoznat sa predviđanjima Starog Zaveta o Carstvu. Obećanje dato Izraelu je bilo da "nam se rodi Dete, Sin nam se dade, kome je vlast na ramenu, i ime će Mu biti: Divni, Savetnik, Bog silni, Otac večni, Knez mirni." (Isaija 9:6).

Ovo je jasna nepogrešiva izjava o dolazećem Mesiji. Ali je ovaj "Bog silni" iz Isaije 9:6 definisan u vodećem leksikonu starozavetnog hebrejskog kao "božanski heroj koji oslikava božansko veličanstvo."[30]

Što se tiče izraza "Otac večni", titulu koju Jevreji razumeju kao "otac dolazećeg (mesijanskog) doba."Grčka reč za "večni" u ovom slučaju ne nosi ideju "za sve vekove vekova", "za večnost" prošlost i budućnost, kao što mi to obično razumemo, već nosi koncept "vezan za (buduće) doba". Zaista, Isus, Gospod Mesija, će biti otac dolazećeg doba Božjeg Carstva na zemlji "kad Mu sve pokori, onda će se i sam Sin pokoriti Onom (Bogu, Ocu) koji Mu (Isusu) sve pokori, da bude Bog sve u svemu.(1. Kor. 15:28). U jevrejskoj zajednici je široko priznato da se ljudski politički lider mogao nazivati ocem. Isaija ukazuje na lidera u Izraelu:"tvoju ću mu vlast dati u ruku, i biće otac Jerusalimljanima i domu Judinom."(Isaija 22:21).

Toma je, za razliku od Jude, prepoznao onog koji će biti "Bog" dolazećeg doba, koji će zameniti Satanu, "Boga" ovog sadašnjeg doba (2. Kor.4:4). Toma nije odjednom došao do novog verovanja da je Isus "sam Bog od samog Boga. "U starom Zavetu nema ničega što se tiče Isusovog Mesijanstva a što predviđa da će večno besmrtno biće postati čovek i obećani kralj Izraela. Bez obzira na to, ljudskom kralju se u retkim prilikama može obraćati sa "Bog" kao u Psalmima 45:6 gde mu je takođe data titula "Gospod". I "Gospod" i "Bog" su mesijanske titule, koje pravilno koristi Jovan, koji je celu svoju knjigu napisao kako bi nas ubedio da verujemo da je Isus Mesija (Jovan 20:31).

Realnost je doprla do nevernog Tome kada je prepoznao da je vaskrsli Isus onaj kroz koga će Bog obnoviti sjaj Izraela.Tako je Isus postao "Bog" za Tomu na sličan način kao što je Mojsije uživao status "Boga" u prisustvu faraona:"I Gospod reče Mojsiju: Evo, postavio sam te da si Bog Faraonu" (2. knj. Mojsijeva 7:1).Ove časne titule koje nose Božji ljudski instrumenti nisu prekršile strogi monoteizam Starog Zaveta.Niti podrazumevaju rušenje prvog biblijskog principa:Bog je jedna osoba, ne dve ili tri (Marko12:29).Anđeo Gospoda se takođe može nazvati "Bog" jer predstavlja Jednog Boga Izraela (1. knj. Mojsijeva16:9, 19, 11,13). Jehovin autoritet je prenet na njega jer je Božje "ime u njemu" (2. knj. Mojsijeva 23:20, 21). U tadašnjem svetu reč "Bog" nije značila ono što znači za nas danas. Zapis iz 62. godine p.n.e. naziva kralja Ptolomeja XIII "gospod kralj bog".Jevreji u srednjem veku su Davida nazivali "naš Gospod David" i "naš Gospod Mesija" na osnovu Psalma 110:1 (Luka 2:11).

Teolog zastupnik Trojstva iz devetnaestog veka kaže sledeće o Tominom obraćanju Isusu: "Toma je upotrebio reč `Bog` u smislu koji se primenjuje na kraljeve i sudije (koji se smatraju predstavnicima božanstva) i prevashodno na Mesiju". [31]

Ali šta je sa kasnijim Apostolom Pavlom?Da li postoje biblijski dokazi da je ovaj bivši strogi farisej napustio Stari Zavet i proširio koncept Boga kako bi uključio drugu i treću osobu, na taj način postavivši temelje za doktrinu Trojstva?

[1] The Birth of the Messiah (London: Geoffrey Chapman, 1977), 31.

[2] "Trojstvo" u International Standard Bible Encyclopedia (Grand Rapids: Eerdmans, rep. 1983),4:3014.

[3] Isto.

[4] Događaj je prikaz budućeg Božjeg Carstva i dao je neophodno ohrabrenje sledbenicima posle objavljivenje Isusove smrti (Matej 16:21). Videti takođe 2. posl. sv. Apost. Petra 1:16-18 zbog veze između drugog dolaska (i Carstva) i preobraženja. Prikaz Hristovog povratka u slavi je dao nagoveštaj (u viziji) Ilije i Mojsija koji će vaskrsnuti (1. Kor. 15:53). Luka 9:27, 28 eksplicitno povezuje Isusa koji govori o Carstvu sa događajem koji se desio osam dana kasnije. Sledbenici su iskusili neobičnu i jedinstvenu viziju Carstva tokom sog tadašnjeg života.

[5] Dela 1:6; isto Matej 5:5; Dela 3:21; Rim. 4:13; Jev. 11:8.

[6] Matej 19:28; Rim. 5:17; 1. Kor. 6:2; 2 Tim. 2:12; Otkr. 2:26; 3:21; 5:10; 20:1-6; Isaija 32:1.

[7] Sam izraz "preljudski" nagoveštava da Isus nije zaista bio čovek. Ukoliko je po poreklu anđeo, onda je to ono što je on zista bio u svojoj srži.

[8] S. Lyonnet, "L'Annonciation et la Mariologie Biblique," u Maria in Sacra Scriptura (Acta Congressus Mariologici-Mariani in Republica Dominicana anno 1965 Celebrati, Rome: Pontificia Academia Mariana Internationalis, 1967), 4:59-72. Luka nam predstavlja Isusa koji je potpuno čoek, bezgrešno začet, i stoga vredan naziva Sin Božji.

[9] Gospel According to S. Luke, International Critical Commentary, 23.

[10] The Birth of the Messiah, 31, fn. 17.

[11] Isto, 291.

[12] U nedostatku pominjanja preegzistencije Isusa u Luki-Delima, ne bi bilo uputno tražiti referencu o prenatalnom postojanju u Luki 10:18. Isus ovde možda govori o spuštanju Satane kako bi uzvratio napad Isusovom egzorcizmu, ili Isus ima viziju Sataninog eshantološkog pada "znajući da vremena malo ima" (Otkr. 12:12), ili njegovog konačnog poraza po dolaski Carstva.

[13] Isto.

[14] Isto.

[15] Isto.

[16] Christology in the Making (Philadelphia: Westminster Press, 1980), 55, 56, emphasis his

[17] Savremena pojašnjenja su posebno korisna u smislu jevrejske pozadine Hebrejskog jezika u Poslanici Jevrejima 7 u odnosu na Melhisedeka.

[18] Jesus, God and Man (New York: Macmillan, 1967), 24, 25, emphasis added.

[19] Brown, Driver i Briggs, Hebrew and English Lexicon ofthe Old Testament (Oxford: Clarendon Press, 1968), 42. Množina elim "bogovi" se koristi za osobe koje nisu Jedan Bog. Kod Kumrana se anđeli nazivaju "elim" uključujući i Mihaila. New International Dictionary of Old Testament Theology and Exegesis daje komentar: "otvorenost za korišćenje imena božanstva za visoke anđele ima očigledne implikacije na novozavetnu hristologiju (ed. Willem A. VanGemeren, Paternoster Press, 1996, 1:402).

[20] Dela 17:31, citiraju Psalme.. 96:13, gde pisac izjavljuje da Bog dolazi da "sudi vasionom svetu po pravdi", što je razlog za veliku radost. Ovo je Pavlova objava dolazećeg Carstva atinjanima.

[21] To Know and Follow Jesus (Paulist Press, 1984), 46.

[22] D.R.G. Owen, "Body and Soul in the New Testament," in Readings in Christian Theology, ed. MJ. Erickson (Baker Book House, 1967), 86: "U hebrejskom razmišljanju, kao što smo videli, reč koja je prevedena kao `duša` stalno stoji kao lična zamenica i znači sebe, a fraza `telo i duša`označava hebrejsku ideju da je čovek `oživljeno telo` a ne grčko gledište da je `inkarnirana duša`

[23] Videti NEB i The New International Commentary on Mihej 5:2 (Grand Rapids: Eerdmans, 1976), 343. Isti hebrejski izraz se nalazi i u 5. knj. Mojsijevoj 32:7 (y'mot olam). y'may olam se pojavljuje u Mih. 7:14; Amos 9:11; Isa. 63:9, II. The Hastings Bible Dictionary (Edinburgh: T&T Clark, 1912), extra vol., 696, prevodi izraz u Mih. 5:2 kao "davna starina" dodajući da "večna vremena" pogrešno ukazuje na večnu preegzistenciju Mesije. Takođe pogledati Cambridge Bible for Schools and Colleges: "Očiglednije i savršeno odgovarajuće u kontekstu, (poreklo se odnosi na) to što on potiče iz stare Davidijanske porodice - Amos 9:11, gde se `večna vremena` očigledno odnose na vladavinu Davida".

[24] Otkr. 2:26; 3:21; 5:10; 20:1-4; 1 Kor. 6:2; Mat. 19:28; Luka 22:28-30; 2 Tim. 2:12.

[25] Isto očekivanje se nalazi u Delima 3:21.

[26] Citiraću viđenje Martina Wernera da je "dogma Hristovog božanstva Isusa pretvorila u helenističkog Boga-pokajnika, pa je istorijski Isus potpune nestao iza mita koji se propagira" (Formation of Christian Dogma: An Historical Study of Its Problems, A& C Black, 1957,298).

[27] "Poziv Jevrejima," u zbirci eseja Judaism and Christianity (Shears and Sons, 1939). Odstupanje od biblijske istine prema paganizmu ima svoje korene u filozofskim spekulacijama crkvenih otaca u drugom veku. Videti dalje na str. 137.

[28] Christian Doctrine of God, Dogmatics (Westminster Press, 1950), 1:205, 226, 238.

[29] Citat Klaas Runia iz The Present-Day Christological Debate, 97.

[30] Brown, Driver and Briggs, Hebrew and English Lexicon ofthe Old Testament, 42. Ovaj isti izvor beleži da reč "Bog" (el) koju koristi Isaija primenjuje u drugim delivima Svetog Pisma na "moćne ljude, kao i na anđele". (Videti 2. knj. Mojsijevu 15:11, "među bogovima"; Jezek. 31:11, "bog svih naroda"; 32:21, "silni bogovi"; 17: 13, "bogovi zemlje"; Job 41 :25, "bogovi," odnosno, moćni ljudi.) El se odnosi na nekog drugog umesto na Jednog Boga u Jezek. 28:2.

[31] C. G. Kuehnoel, citat W.G. Eliot, Discourses on the Doctrines of Christianity (Boston: American Unitarian Society, 1886), 79.