1.Mojsijeva 22:1 Gog ne Kusa ljude

1.Mojsijeva 22:1 Bog ne Kusa ljude?

vidi:

komentar muslimana:

Da li Bog kuša ili ne kuša ljude?
- Kuša:
1. Mojsijeva 22:1 » "Posle toga htede Bog okušati Avrama, pa mu reče: Avrame! A on odgovori: Evo me."
2. Samuilova 24:1 » "A Gospod se opet razgnevi na Izrailja, i nadraži Davida na njih govoreći: Hajde izbroj Izrailja i Judu."
Jeremija 20:7 » "Nagovarao si me, Gospode, i dadoh se nagovoriti; bio si jači od mene i nadvladao si me; na podsmeh sam svaki dan, svak mi se podsmeva."
Matej 6:13 » "I ne navedi nas u napast; no izbavi nas oda zla. Jer je Tvoje carstvo, i sila, i slava va vek. Amin."

- Ne kuša:
Jakovljeva 1:13 » "Nijedan kad se kuša da ne govori: Bog me kuša; jer se Bog ne može zlom iskušati, i On ne kuša nikoga."

Napomena: Ovde kod kritika pravi problem nerazumevanje reči "kušnja", koja po njima ima negativnu (zlu) konotaciju.

-------------
U Prvoj Mojsijevoj 22:1, hebrejska reč prevedena sa "okušati" jeste "nacah" i ima više značenja: "testirati, isprobati, kušati, ispitati, staviti na probu". Pošto postoji toliki broj sinonima za ovu hebrejsku reč, onda uvek trebamo gledati na kontekst i uporediti ga sa drugim odeljcima u Bibliji.

Veoma je važno primetiti da Bog nije dozvolio Avraamu da ubije Isaka, zaustavio ga je u tome. Znači, Bog nije ni maravao da to bude učinjeno. Međutim, Avraam to nije mogao znati, i on je bio rešen da do kraja ispuni Božji zahtev. Avraam je verovao da ako Bog to traži, da je On onda kadar, ako treba, da Isaka podigne i iz mrtvih, i tako ispuni obećanje koje mu je dao (vidi Jev. 11:17-19).

Cilj kušnje kroz koju Bog vodi čoveka je uvek pozitivan, da se čovek dokaže u svojoj vernosti Bogu, da se učini dostojnim primanja posebnih Božjih blagoslova. Zato Bog okušava Avraama, da vidi hoće li se on držati Njegove reči (1. Moj. 22:1-18). Na sličan način Bog okušava i svoj narod u pustinji (2. Moj. 15:25, 2. Moj. 16:4) da vidi hoće li se držati Zakona koji im je dao.

"Kakakav je to Bog koji tako iskušava i testira ljude? Zar to nije poigravanje?" Zapitaće kritici.
No, ako razumemo šta znači Božja suverenost onda je ovakva optužba neprimerena. I zar Bog koji je hteo blagosloviti Avraama i koji je za njega načinio velike planove, nema pravo da proveri kakvoj zaista osobi sve to Svoje blago poverava? Drugo, Bog je načinio čoveka kao biće sa slobodnom voljom, i to Mu daje za pravo da čovekovu slobodnu volju i testira - okuša je.

Stih iz Jakovljeve poslanice neki drugi prevodi mnogo bolje predočavaju. Hrvatski prevod kaže:

"Neka nitko u napasti ne rekne: 'Bog me napastuje.' Ta Bog ne može biti napastovan na zlo, i ne napastuje nikoga. Nego svakoga napastuje njegova požuda koja ga privlači i mami." (Jak. 1:13-14 KS)

Ovakav prevod čini veliku razliku u razumevanju poruke ovog stiha. Tu razliku čini upotrebljena reč "napast" umesto "kušnja". Takođe, 14. stih jasno kaže o kakvoj vrsti napasti (kušnji) se radi, tj. odakle ili od koga ona dolazi. A dolazi iz ljudske grešne prirode, dakle od samog čoveka a ne od Boga.

Kakva bi bila razlika između toga kada Bog "kuša" i od "napasti" koje dolaze od nas samih ili sotone?

Razliku možemo razumeti na sledećem primeru...
Bog reši da ispita vaše poštenje i stavi vas u situaciju da dok hodate ulicom, osobi ispred vas iz torbe ispadne novčanik. Da li je ovo napast? Ne, nije, već pre će biti kušnja. Prava napast bi bila da vam Bog, šapuće na uvo: "Uzmi ga. Niko neće znati. Zadrži ga..." To bi bila napast. No, Bog nikada tako nešto neće uraditi, "jer se Bog ne može zlom iskušati", kako kaže apostol Jakov. Bog nikoga ne napastvuje da počini zlo (greh), već pre "stoji po strani" i gleda vas šta ćete uraditi, kakvu ćete odluku doneti: Da li ćete izabrati biti pošteni ili ne? A već imate predznanje toga šta bi Bog voleo da pokažete (uradite), tj. šta kaže Njegova Reč.

Dakle, Bog nas može staviti u kušnju, ali nas neće napastvovati na greh. On naime želi iskušati slobodu naše volje, naše motive, vernost i doslednost. On to čini zbog našeg dobra, da bi nas pročistio i ojačao u veri (Ps. 66:10, Jak. 1:12, 1. Pet. 1:7, 1. Pet. 4:12), a možda ponajviše zbog toga da bi nama samima pokazao kakvi zaista jesmo.

Napast zna da dođe na različite načine, kao agresivna i navalentna ili kao umilno nagovaranje da se učini zlo - ona mami i vabi na greh (Pri. 7:6-23). To je ono što su doživeli Adam i Eva (1. Moj. 3:1-6), Isus u pustinji (Mt. 4:1-11) ili Petar (Lk. 22:31). No, mi možemo biti napastvovani i od naše stare grešne prirode (Rim. 13:14, Gal. 5:13, Jak. 1:14). Ovakve kušnje koje su dizajnirane od strane zlih napasnika imaju za cilj da nas obore, zavedu u greh. Međutim, Bog ove zle namere može okrenuti na naše dobro (1. Kor. 10:13, 2. Pet. 2:9).

Druga Samuilova ne govori ništa o "kušanju". (Za objašnjenje ovog stiha vidi poteškoću broj 55.)

U Jeremiji 20:7-18, prorok se žali, tj. gunđa Bogu zbog svojih teškoća u koje je zapao izvršavajući Božji poziv. Jeremija očajava, i veoma depresivne duše za svoju zlu situaciju optužuje Boga. No, to uopšte ne znači da je to Bog stvarno i uradio, da se tako ponašao prema svom proroku, za šta Ga ovaj optužuje. Dakle, ovde uopšte nije reč o "Bogu koji napastvuje", već o tpljenju koje prorok doživljava jer narodu govori Božju poruku.

Stih iz Mateja je iz konteksta znanog kao "molitva Gospodnja" ili "Očenaš" (Mt. 6:9-13). Molba upućena Bogu: "I ne navedi nas u napast; no izbavi nas oda zla", znači priznanje naše vlastite slabosti Bogu, i našu potrebu da nas sam Bog sačuva u situacijama kada se nađe napastvovana naša grešna narav. Da izbegnemo situacije kada možemo biti "isprovocirani" da počinimo neki greh. Na sličan način se molio i car David: "Ne daj da mi se srce zlu prikloni, da bezbožno počinim djela opaka; i u društvu zlotvora da ne blagujem poslastica njihovih!" (Ps. 141:4). U Mateju 26:41, Isus daje savet učinicima da mole i budu budni, da bi mogli pravovremeno prepoznati čas napasti i izbeći ga (usp. Lk. 22:31-32).

Dakle, ovde se ne može reći da u Mateju 6:13 ima neki dokaz da Bog šalje napasti, već da je to molba Bogu da nam se On nađe u pomoći u takvim trenucima i izbavi nas. Kako to i objašnjava drugi deo stiha: "... no izbavi nas oda zla."

Dakle, iz svega rečenog da zaključimo: Bog nikoga ne napastvuje, ali ima suvereno pravo da iskuša (testira) ljudsko srce.