1.Dnevnika 21:1 David broji narod

 

 

 

 

 

 

 

-----------------------

KONTRADIKCIJA : Ko je potakao Davida da izbroji Izraelce - Bog ili sotona?
Bog ga je potakao:
"Gnjev Gospodnji raspali se još jedanput proti Izraelcima, tako da on Davida nadraži proti njima, pa zapovjedi: "Hajde, izbroj Izraela i Judu!"
(2. Samuelova 24,1)
Sotona ga je potakao:
"Sotona ustade proti Izraelcima i navrati Davida, da broji Izraela."
(1. Ljetopisa 21,1)
 

Odgovor:

Druga Samuelova 24:1 iznosi: ”Još je jednom srdžba Jahvina planula na Izraelce te potakla Davida [ili: ”kad je David bio potaknut“, New World Translation, fusnota] protiv njih govoreći: ’Idi, izbroj Izraelce i Judejce!‘*“ (St). Međutim, Jahve nije bio taj koji je kralja Davida naveo na grijeh, jer 1. Ljetopisa 21:1 kaže: ”Tada Satan [ili: ”protivnik“, NS, fusnota] ustade na Izraela i potače Davida da izbroji Izraelce“ (St). Bog je bio nezadovoljan Izraelcima pa je zato Sotoni Ðavolu dozvolio da na njih navede taj grijeh. Iz tog razloga i 2. Samuelova 24:1 daje dojam kao da je to učinio sam Bog. Zanimljivo, prijevod Josepha B. Rotherhama glasi: ”Gnjev Jahve raspali se protiv Izraela, tako da je pustio Davida da bude pokrenut protiv njih govoreći: Idi prebroj Izraela i Judu.“ Prema tome, nema kontradikcije, nego samo treba pravilno razumijeti.

 

 

---- Drugi prevodi: 2.Samuelova 24:1(NS) Gnjev Jehovin opet se raspalio na Izraelce kad je David bio izazvan da prebroji  Izraela i Judu.

 

------Druga objašnjenja David je bio uporan u molitvi Jahvi da izbroji ljude , jahve mu je nekoliko puta reko da ne broji ( jer je nepotrebno) Davin je izvnova molio , na kraju mu je Jahve popustio i usliio molitvu i zelju.

------------------------------------------------------

Ko je Davida naveo da popiše narod: sotona ili Bog?

- Sotona:

1. Dnevnika 21:1 » "Ali usta sotona na Izrailja i navrati Davida da izbroji Izrailja."

- Bog:

2. Samuilova 24:1 » "A Gospod se opet razgnevi na Izrailja, i nadraži Davida na njih govoreći: Hajde izbroj Izrailja i Judu."

Pisac Knjige Dnevnika pripisuje odgovornost za ovaj greh sotoni, a pisac Samuilovih knjiga to pripisuje Bogu.

Davidov popis pokazuje Božji postojani problem sa narodom koji uporno ne sluša i ne veruje. Biblija nam govori da Bog može dozvoliti verniku koji nije u dobrom zajedništvu sa Njime da počini glupo delo koje nije u skladu sa Njegovom voljom, da posle gorke žetve prođe kroz disciplinirani sud i da najzad, poniznog duha, bude doveden u prisnije zajedništvo sa Bogom. Zasigurno, takav je slučaj Jone koji je hteo pobeći od Boga kupujući kartu za brod, za Tarsis. Bog je upotrebio buru i veliku ribu da ga okrene i vrati na put poslušnosti.

Drugi odeljci govore o božanskom sudijskom otvrdnjavanju, jer je ranije odbijena Božja volja i istina. U Rimljanima 1:21-22 govori o ljudskom rodu i njegovom padu u idolopoklonstvo i nemoral:

"Jer kad poznaše Boga, ne proslaviše Ga kao Boga niti Mu zahvališe, nego zaludeše u svojim mislima, i potamne nerazumno srce njihovo. Kad se građahu mudri, poludeše..."

Čitamo dalje u stihovima 24-25:

"Zato ih predade Bog u željama njihovih srca u nečistotu, da se pogane telesa njihova među njima samima. Koji pretvoriše istinu Božiju u laž, i većma poštovaše i poslužiše tvar nego Tvorca..."

Takođe, znamo da je poseban sotonin interes da pojača svaku čovekovu težnju na neposlušnost Bogu. On i njegove legije demona i zlih duhova (Ef. 6:11-12) uvek su pri ruci da povedu u greh. Klasični odeljak o naizmeničnom delovanju Božjeg dopuštenja i sotonske zloće je dat u Drugoj Solunjanima 2:8-12. Gde nam se kaže da će se pre Hristovog Drugog dolaska pojaviti "bezakonik" čiji će dolazak biti "po činjenju sotoninu." Čitamo zatim: "I zato im šalje Bog silu prevare, da veruju laži, da budu osuđeni svi koji ne verovaše istini, nego voleše greh." (DS).

U drugom delu Davidove vladavine, i car i narod pouzdali su se u svoju brojnost i materijalne mogućnosti u tolikoj meri da ih je trebalo provesti kroz disciplinarni sud, da budu dovedeni u ispravnu zavisnost od Boga. Gospod je zbog toga dozvolio sotoni da ohrabri Davida da sprovede popis, na kraju koga je poslao tešku pošast da ozbilno poremeti vojne redove, na koje je car bio toliko ponosan.

Gledano s ovog stanovišta, Prva Dnevnika 21 i Druga Samuilova 24 nisu u kontradikciji, već daju objašnjenje "šta i kako se dogodilo". Obe tvrdnje su istinite, jer su na Davida uticali i Bog i sotona, na sličan način kao što je to bilo i sa Jovom (vidi Jov 1).

 

 

----------------------------------------------

Da li je Bog potakao Davida da izbroji svoj narod (2. Samuelova 4:1) ili je to učinio Sotona (1. Ljetopisa 21:1)?

(Kategorija – nerazumijevanje kako je Bog djelovao u povijesti)
    Pred kraj Davidovog kraljevanja, David se osvrnuo na svoja osvajanja koja su stavila Kanaance, Sirijce i Feničane pod njegovo okrilje. Osjećao je ponos i divljenje prema svojim dostignućima, i više je razmišljao o naoružanju i vojski nego o Bogu.
    Bog je s toga odlučio da Davida dovede na koljena, dok ponovo ne shvati da je ovisan od Boga. I tako ga je Bog pustio da nastavi sa brojanjem ljudi da bi saznao koliko će dobra imat od toga, jer popis stanovništva bi samo smanjio nacionalni ego. Čim je završio popis, Bog je poslao kugu i oko 70 000 Izraelaca je poginulo od kuge.
    Što za Sotonu? Zašto bi se on umiješao u tu aferu ako je Bog već dopustio Davidu da učine što je imao na umu? Čini se da su mu razlozi bili maliciozni. Znajući da će popis stanovništva biti mrzak Bogu, i on je poticao Davida da nastavi s time.
To nije ništa novo, u knjizi Joba, u 1. i 2. poglavlju pronalazimo kako je Sotona izazvao Boga u vezi Joba, i Bog je dopustio Sotoni da kuša Joba. Svrha toga je bila takva da je Bog htio da pročisti Jobovu vjeru, i da ojača njegov karakter disciplinom kroz nevolje, dok je Sotonina namjera bila maliciozna, želio je da Jobu nanese što više štete da bi se Job odrekao vjere u Boga.
Slično, Bog i Sotona su bili uključeni u patnje i progonstva kršćana prema 1. Petrova 4:19 i 5:8. Božja svrha je da ojača njihovu vjeru i da im omogući da dobio udio u Kristovim patnjama u ovom životu, da bi se mogli radovati s njim u raju (1. Petrova 4:13-14), dok je Sotonina svrha bila da ih napadne (1. Petrova 5:8), ili da ih dovede do samo-sažalijevanja i ogorčenosti, odnosno na svoj nivo.
U slučaju kada je Petar tri puta zanijekao Isusa kada je Isus bio uhvaćen, sam Isus je istaknuo svrhu obadvije strane koje su bile uključene, u Luka 22:31-32 - „Šimune, Šimune, evo Sotona je zatražio da vas sve prorešeta kao pšenicu. Ali ja sam molio za tebe Šimune da ti vjera ne malakše. Pa kad dođeš k sebi, učvrsti svoju braću.“
I postoje još mnogi primjeri kada su Bog i Sotona bili uključeni u iste situacije, ali sa različitim motivima. Sotonini motivi su u svim primjerima, kao i u Davidovom popisu, bili zloćudni. Dok je Bog u svim slučajevima pokazao potpuno drugačije motive. Božji motiv je bio benevalentan. U svakom slučaju, Sotonin uspjeh je bio ograničen; dok je u svakom slučaju Božja svrha bila unaprjeđenje po Božjoj volji.

--------------------------------------

 

Wie stehen 2. Samuel 24,1 und 1. Chronika 21,1 zueinander?

 

Bitte lösen Sie mir den Widerspruch: In 2. Samuel 24,1 lesen wir, dass der HERR Israel reizte, um das Volk zu zählen; in 1. Chronika 21,1 wird das gleiche Satan zugeschrieben. Was nun?

Bibelstelle(n): 2. Samuel 24,1; 1. Chronika 21,1

 

Diese Nuss ist ziemlich hart, die Sie mir da zu knacken aufgegeben haben. Wenn wir aber sorgfältig lesen, ist der Widerspruch wie immer nur scheinbar. Die gleiche Sache wird eben von ganz verschiedenen Gesichtspunkten aus betrachtet. Satan war darauf aus, David zu schaden und Unheil anzurichten. Vergessen wir nicht, er ist der große Widersacher, damals wie heute, darum bemüht er sich, zu verleiten und zu verführen. Auf der anderen Seite aber steht Gott, der es in Seiner Weisheit für gut fand, Satan gewähren zu lassen. Gott verführt nie zum Bösen, das besorgt Satan. Gottes Zorn war wider Israel, nicht gegen David entbrannt. Satan verleitete Israel zum Hochmut, und darum züchtigte Gott Sein Volk.

Eine ähnliche Schilderung finden wir um Buch Hiob. Da lesen wir in Hiob 1,6–12, dass Gott es dem Satan erlaubt, Hiobs Besitz und alles um ihn herum anzutasten und zu zerstören (Vers 12). Bei der nächsten Szene im Himmel, in Hiob 2,1–6, lesen wir, dass Gott selbst sagt, er habe Hiob alles dieses passieren lassen (Vers 3). Auch hier sehen wir, dass Gott es ist, der alles in der Hand hält und plant, dass aber Satan der Ausführende ist.1 Dieser Absatz wurde von der Redaktion ergänzt.